Mrkić za Kinesku medijsku grupu: Poseta Pelosijeve Tajvanu dalje slabi poziciju SAD

Član Nacionalnog saveta za Rusiju i Kinu i bivši šef srpske diplomatije Ivan Mrkić ocenio je da poseta predsedavajuće Predstavničlkog doma Kongres SAD Nensi Pelosi Tajvanu dalje slabi poziciju SAD.

U autorskom tekstu za Kinesku medijsku grupu (CMG) Mrkić je podsetio da je američka administracija sedamdesetih godina prošlog veka prihvatila stav o jednoj, jedinstvenoj Kini kao polaznoj tački svakog strateškog promišljanja dodajući da je „jedna Kina – dva sistema“  krilatica  poznata danas skoro svima u svetu.

Kinezi su, razumljivo, veoma osetljivi na političke „igrarije“ u vezi Tajvana, jer im to ostrvo oduvek nesporno pripada. Na njemu žive Kinezi, koji su se decenijama učili da pragmatično posluju sa maticom. Rođačke veze su brojne i neraskidive. Poznato je da Kinezi sa ostrva često odlaze u maticu, kao i da su međukineske poslovne veze sve jače. Mnogi tvrde da se radi o milionima Kineza koji svakodnevno odlaze sa Tajvana u kopnenu Kinu, njihovu maticu, piše Mrkić.

Prema njegovim rečima, dDanas se kristalno jasno vidi da je za SAD važeće ono što je svojevremeno rekao američki general Daglas Makartur, nazivajući Tajvan „nepotopljivim nosačem aviona“.

Sa tog istog Tajvana su Japanci decenijama napadali kontinentalnu Kinu, nanoseći joj brojna zlodela i štete. U vremenima Džon Fostera Dalsa (posle Drugog svetskog rata), Tajvan je oformljen kao sredstvo obuzdavanja Kine i SSSR zajedno sa nizom pacifičkih ostrva zamišljenih i osposobljenih brojnim američkim vojnim bazama kao strateški, neprobojni lanac za jačanje američke svetske hegemonije, navodi se u tekstu.

Srećom, ukazuje Mrkić, danas ima mnogo Amerikanaca koji veruju da ne treba nasiljem nametati volju SAD. Sve je više pojedinaca u SAD koji razumeju da postaju oružje u rukama ljudi kojima je njihov interes prioritetan, a ne američka država za koju se, navodno, bore. Ima i ljudi u Evropi, poput, Viktora Orbana, koji misle svojom glavom i koji se bori za interese Mađara i svoje zemlje, navodi autor.

Mrkić navodi da današnja Kina nije sa strateškim nuklearnim naoružanjem opasna po SAD kao Rusija ali da to nikako ne znači da Kina, kao vrhunska privredna sila, ne može ozbiljno da naudi SAD.

Zbog toga je još nejasnije to što je Pelosi učinila Kini, ali i svojima.Nije dobar momenat za američku osionost: Kina će se još više približiti Rusiji, napisao je Mrkić dodajući da je najgore što SAD unutrašnje probleme prenose na spoljnopolitički teren.

Predstoji i Kongres KP Kine. Najvažniji događaj u svakolikom životu najmnogoljudnije zemlje sveta. O tome je Pelosijeva morala povesti računa, posebno ako je rukovođena čovekoljubljem i načelima za koje se, kako svima saopštava, zalaže. Takođe, trebalo je povesti računa o činjenici da je najveća i najbolja trgovinska razmena između SAD i Kine, naveo je Mrkić i dodao da kineski izvoz u SAD prevazilazi 500 milijardi dolara. 

On navodi da Kina ne bi prekidala saradnju sa SAD u brojnim oblastimada Pelosi nije posetila Tajvan.

Da je Nensi Pelosi posetila Beograd 1999, kada je čitav NATO na teritoriji Srbije ubijao civile da bi kaznio srpski rezim, sigurno je da bi njena uloga i danas bila bitno drugačije viđena. No, izgleda da je sada bila rukovođena sasvim drugačijim motivima. Demokratija ima jedno ključno načelo: da su svi jednaki i sa istim pravima i obavezama! Naročito je bitno da se u demokratiji poštuje mišljenje većine. Ne može se reći da se od ove činjenice polazilo kada se donosila odluka o odlasku na Tajvan bez saglasnosti Pekinga, dodaje autor.

Zanimljivo je da u toku posete Južnoj Koreji, Nensi Pelosi nije imala sastanak sa Jun Suk Julom, predsednikom Republike Koreje, koji je u to vreme bio na odmoru. Ne zaboravimo i to da Srbija nastoji da sa Kinom dobije sporazum o slobodnoj trgovini.U poslednjih deset godina znamenito je uvećana srpsko-kineska razmena u svim vidovima, navodi se u tekstu.

Poseta Pelosijeve Tajvanu dalje slabi poziciju SAD: sve je jasnije da Amerikanci nisu više ono što su bili početkom ovog veka, slabi dolar, uvećavaju se unutrašnje teškoće (raste inflacija, siromaštvo, uvećavaju se razlike u prihodima, slabi srednja klasa, umanjuju se prihodi od prave proizvodnje, nekadašnji najsnažniji industrijski sektor kao da uzvraća udarac zbog postojanog iseljavanja u inostranstvo i prepustanja štafetne palice „industriji novca“), piše Mrkić.

Čini se tačnim što novousvojena bezbednosna strategija SAD, a time i NATO, označava Rusiju kao neprijatelja, a Kinu kao „takmaca“, ali nesporno je da američka administracija stalno cilja na Kinu.
I to postojano, ali na pogrešan način, dodaje autor.

(Beta)

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.