U trendu

Tužioci: Ćorić arhitekta mreže brutalnih logora za Muslimane

Tužilaštvo Haškog tribunala pozvalo je danas sudije da odbace žalbu jednog od zapovednika snaga bosanskih Hrvata Valentina Ćorića na presudu kojom je osudjen na 16 godina zatvora zbog progona Muslimana u BiH.

Tužioci su Ćorića, koji je bio zapovednik vojne policije Hrvatskog veća odbrane (HVO), nazvali „arhitektom mreže brutalnih logora“ za Muslimane u zapadnoj Hercegovini, u kojima su počinjeni teški zločini.

Tokom rata u BiH, HVO je bio oružana formacija samoproglašene Hrvatske Republike Herceg-Bosna (HRHB).

Ćorić je, po tužiocima, „umesto da sprečava krivična dela, koristio ovlašćenja da podrži činjenje zločina“.

Zastupnici optužbe tvrdili su da je Ćorićeve jedinice nasilno deložirale, zatvarale u zatočeničke logore, mučile, ubijale, seksualno zlostavljale, izlagale prisilnom radu na frontu i progonile muslimanske civile.

Prvostepenom presudom, koju je Tribunal izrekao 2013, Ćorić je proglašen je krivim, zajedno sa još pet hrvatskih lidera, za učešće u zločinačkom udruženju protiv Muslimana u zapadnoj Hercegovini i srednjoj Bosni, 1993-94.

Po presudi, cilj tog zločinačkog udruženja, na čelu s predsednikom Hrvatske Franjom Tudjmanom, bilo je uspostavljanje „hrvatskog entiteta, delimično u granicama Hrvatske banovine iz 1939. godine“, nasilnim i trajnim proterivanjem muslimanskog stanovništva iz osam opština u BiH.

Svrha stvaranja tog entiteta, HRHB, po presudi je bilo „ponovno ujedinjavanje hrvatskog naroda“, budući da je zločinačkim planom bilo predvidjeno da se on „ili ujedini sa Hrvatskom, u slučaju da raspada BiH“ ili ostane u BiH „s tesnim vezama s Hrvatskom“.

U popodnevnoj raspravi o žalbi odbrane na presudu, tužioci su Ćorića označili kao „jednog od ključnih igrača u tom proterivanju industrijskih razmera“, čime je dao značajan doprinos zločinačkom udruženju.

Tvrdili su da je Ćorić, umesto da kažnjava, štitio počinioce zločina. Po optužbi, više od 2.000 vojnih policajaca, koje je Ćorić kontrolisao, učestvovalo je u zlodelima u Gornjem Vakufu, Stocu, Čapljini, proterivanju Muslimana iz zapadnog Mostara, a potom u „užasnoj opsadi“ istočnog dela tog grada.

Ćorić je osnovao zatočeničke logore Heliodrom i LJubuški, gde su, kao i u Dretelju, njegovi vojni policajci maltretirali, mučili i držali u neljudskim uslovima hiljade Muslimana, što je, kako su naglasili tužioci, dokazano na prvostepenom sudjenju.

Zarobljenici su, po Ćorićevom odobrenju, na kraju bili „puštani“, a zapravo proterivani iz HRHB, budući da „nisu imali drugog izbora“ do da odu.

Kao dokaz da je Ćorić bio zadužen za te logore, koje je vojna policija obezbedjivala, tužioci su naveli to što je predsednik HRHB Mate Boban, u jesen 1993, na Ćorića uputio medjunarodne predstavnike koji su protestovali zbog lošeg odnosa prema zarobljenicima.

Ćorić je, umesto da to spreči, „ignorisao informacije da su zatvorenici ginuli i bili ranjavani tokom prisilnog rada na frontu“. Uz to, rekli su tužioci, „slao je jedinice u opsadu istočnog Mostara i istovremeno prekidao humanitarnu pomoć“ za Muslimane u tom delu grada.

Prethodno su, u leto 1993, Čorićeve snage sprovodile nasilne deložacije Muslimana u zapadnom Mostaru, a zatim ih proterale u istočni Mostar.

Po tužiocima, dokazano je da je Ćorić ne samo zanemarivao te zločine, nego je i potčinjenima, umesto da ih kazni, dozvolio da se usele u stanove proteranih Muslimana.

„Razuman je zaključak iz prvostepene presude da je Ćorić štitio počinioce i tako doprineo udruženom zločinačkom poduhvatu“, naglasili su tužioci.

Na tvrdnju odbrane da je Ćorić podneo oko 2.000 krivičnih prijava protiv pripadnika HVO, Tužilaštvo je uzvratilo da predmet tih prijava nisu bili zločini, ukoliko žrtve nisu bili Hrvati.

Uzvaćajući na tezu odbrane da HVO nije mogla biti „okupaciona sila“ u BiH, jer su je činili bosanski Hrvati, tužioci su ponovili da je reč o „posrednoj okupaciji“ zato što je „okupaciona sila bila – Hrvatska“.

„Hrvatska je bila umešana u organizaciju i planiranje vojnih operacija HVO protiv Armije BiH“, pored toga što je bosanske Hrvate snabevala oružjem i opremom.

Žalbeno veće Tribunala u ponedeljak će saslušati argumente odbrane Berislava Pušića, predsednika komisije za razmenu HRHB, nepravosnažno osudjenog na 10 godina zatvora.

Pušić ne prisustvuje raspravi o žalbama, budući da je praktično izdržao kaznu, ali je Tužilaštvo svojom žalbom zatražilo da mu kazna bude produžena.

Zajedno sa Ćorićem i Pušićem, Tribunal je 2013. godine na duge zatvorske kazne zbog zločina nad Muslimanima osudio i druge članove zločinačkog udruženja.

Ratni premijer HRHB Jadranko Prlić osudjen je na 25 godina zatvora.

Načelnik Glavnog štaba HVO Slobodan Praljak, ministar odbrane HRHB Bruno Stojić i zamenik komandanta HVO Milivoj Petković tada su kažnjeni sa po 20 godina zatvora.

O njihovim žalbama, ali i o žalbi Tužilaštva koje je zatražilo oštrije kazne, Tribunal će raspravljati do 28. marta.

Prlić i ostali proglašeni su krivim za kampanju progona Muslimana iz osam opština u zapadnoj Hercegovini i srednjoj Bosni od proleća 1993. do proleća 1994. koja je uključivala ubistva, silovanja, deportacije, nečovečno postupanje, protivpravno zatvaranje, nehumana dela, uništavanje i oduzimanje imovine, bezobzirno razaranje naselja i kulturnih i verskih objekata, prinudni rad i protivpravno terorisanje civila.

Ta zlodela – kvalifikovana kao zločini protiv čovečnosti, kršenje zakona i običaja rata i teške povrede ženevskih konvencija – počinjena su u opštinama Mostar, čapljina, LJubuški, Prozor, Stolac, Vareš, Gornji Vakuf, Jablanica.

Svi optuženi su se u aprilu 2004. dobrovoljno predali Tribunalu, a u septembru iste godine su pušteni na privremenu slobodu do početka sudjenja, krajem aprila 2006.

Od okončanja sudjenja u februaru 2011, Prlić i saoptuženi, su, takodje, bili na privremenoj slobodi u Hrvatskoj, ali su od izricanja presude, u martu 2013, svi ponovo u pritvoru Tribunala u Sheveningenu, osim Pušića.

(Beta)

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.