Finansijski udar Vašingtona: Istina o „letonskoj vezi“ u pokušaju „puča“ u Crnoj Gori

Vlada Letonije, prema tvrdnjama pojedinih zapadnih medija, istražuje da li se preko njenih banaka ruski novac „usmeravao za mešanje u izbore i politiku drugih država“, uključujući i navodni pokušaj puča u Crnoj Gori.

Ono što radije prećutkuju ili im je promaklo jeste da se iza kulisa odigrala mnogo veća igra i da je suštinski reč o finansijskom ratu SAD protiv Rusije, čiji ceh već debelo plaćaju letonski građani.

Američko Ministarstvo finansija je, naime, početkom godine uz asistenciju Evropske centralne banke (ECB) i letonske vlade, pod izgovorom da treća po veličini letonska banka „ABLV“ „pere novac“ i tobože „krši sankcije prema Severnoj Koreji“, uspelo da za samo deset dana nasilno likvidira pomenutu banku mimo svih važećih procedura, rokova i propisa.

To što je Vlada Letonije pristala da bez reči po nalogu Vašingtona u samo nekoliko dana rasformira treću po veličini banku u zemlji i time izazove najtežu finansijsko-bankarsku krizu u Letoniji u poslednjoj deceniji sa teškim posledicama po stanovništvo, samo je jedna strana priče.

Takođe, činjenica da je Letonija uz to pristala da iz temelja promeni koncept svog bankarskog sistema i da sa bankarskog poslovanja u švajcarskom stilu pređe na onaj koji je naložilo Ministarstvo finansija SAD, uz aminovanje Evropske centralne banke, možda najslikovitije govori o tome do koje mere je Vašington zaista uticajan u evropskim poslovima. Ali šta je pozadina ovakvog poteza SAD?

Osoba koja je među prvima uočila stvarne namere Vašingtona svakako je ugledni geopolitički analitičar Vilijam Engdal koji je još u svom članku od 3. marta pod nazivom „Ubistvo letonske banke — finansijski rat Vašingtona protiv Rusije“, ocenio da je Vašington upravo otpočeo novu fazu u svom geopolitičkom finansijskom ratu sa Moskvom „u maloj baltičkoj zemlji — Letoniji“.

Kako Engdal u svojoj analizi pravilno primećuje, pravo pitanje u konkretnom slučaju nije da li se „ABLV“ banka bavila pranjem novca ili ne, budući da su i mnogo prominentnije banke, poput „HSBC“, „JP Morgana“ ili visoko cenjene „Dojče banke“, koje su optuživane za organizovani kriminal ili druge ilegalne radnje, za sve to dobijale samo malo više od „packe“.

Suštinska stvar je da je u čitavoj priči iza akcije američkog Trezora postojala dobro osmišljena politička agenda, a sve upućuje da je primarna meta bez dileme bila Moskva, jer svi dosadašnji indikatori potvrđuju da se zapravo radi o pokušaju da se nanese značajna šteta ruskoj finansijskoj aktivnosti u evrozoni, i to „ubistvom jedne od banaka evrozone“, kako Engdal primećuje, „banke sa obimnim vezama sa ruskim i srednjoevropskim preduzećima“.

Naravno, treba li reći da čitava stvar neodoljivo podseća na napad EU na kiparske banke 2012. godine, kada je meta takođe bila Rusija.

Elem, ovih dana polako stiže i konačna potvrda da se u biti radilo o geopolitičkoj igri. Tako su na red da obave svoj deo posla došli i zapadni mediji, odnosno Rojters, koji je među prvima preuzeo medijsku štafetu ove operacije, pišući da vlasti Letonije sada istražuju da li se preko njenih banaka navodno „usmeravao ruski novac za mešanje u izbore i politiku drugih država“, nakon što su ih upozorile SAD.

Ova britanska agencija takođe prenosi navode „anonimnih letonskih zvaničnika“ da je „novac koji je išao preko Letonije moguće korišćen za finansiranje puča u Crnoj Gori“, dok je Rusija, po navici, ponovo optužena za standardno uplitanje u izbore, počev od Nemačke do SAD…

I dok je Kremlj odgovorio sa „ne“ na sva pitanja Rojtersa o korišćenju Letonije kao ruske ispostave za „političko mešanje u Evropi“, kao i o navodnom „pokušaju državnog udara u Crnoj Gori“, sam slučaj i odnos saveznika prema ovoj NATO članici verovatno daje najbolji odgovor na pitanje koliko strateško partnerstvo sa Amerikom može biti neugodno.

Nakon što je Vašington zbog svojih specifično geopolitičkih razloga prijateljski „zamolio“ letonsku vladu da zatvaranjem jedne od najvećih banaka u sistemu proizvede najveću krizu u zemlji u poslednjim decenijama, vladi te države je takođe očigledno objašnjeno da će na sopstvenu štetu morati da se suzdrži i od ozbiljnije ekonomske i trgovinske saradnje sa Moskvom, što je potvrdio i šef letonske diplomatije Edgars Rinkevičs.

„Postojao je koncept da Letonija može biti most između Istoka i Zapada. Treba da se oprostimo od celog tog koncepta sa mostom“, izjavio je Rinkevičs.

Ova konstatacija letonskog ministra spoljnih poslova, kao i događanja u proteklih nekoliko meseci u toj baltičkoj NATO članici, nedvosmisleno potvrđuju da u klubu koji predvode SAD trenutno prvenstvo ima isključivo princip beskompromisne konfrontacije sa Moskvom, što za američke protektorate najčešće znači i politiku direktno usmerenu na štetu sopstvenih građana.

Tako će, po svemu sudeći, i siroti Letonci umesto da rade na sanaciji štete u svom bankarskom sektoru čije će teške posledice po građane i privredu sigurno osećati godinama, prvobitno morati da se pozabave kakvim lovom na veštice, a između ostalog izgleda i imaginarnim državnim udarom u Crnoj Gori. Nema sumnje da i letonski primer snažno potvrđuje da gubitak suverenosti jedne male zemlje putem članstva u NATO-u očigledno ima paprenu cenu. To se u konkretnom primeru odrazilo kroz brutalni obračun sa sopstvenim bankarskim sistemom koji je proizveo tešku socijalnu krizu u zemlji, i to samo za ljubav „saveznika“.

(Sputnjik)

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.