To im je u krvi: Kako bi izgledao rat na korejskom poluostrvu?

Američki časopis Newsweek uradio je analizu kako bi izgledao rat na korejskom poluostrvu.

Baterije severnokorejske artiljerije leže na drugoj strani demilitarizovane zone podeljenog ostrva. Postoje hiljade njih, neke skrivene a neke na otvorenom. Granate se čuvaju u složenoj mreži tunela i iako je veći deo naoružanja i municije star, američke smage stacionirane u Južnoj Koreji ne sumnjaju da su efektni.

Severna braća

Manje od 40 kilometara južno je glavni grad Južne Koreje, Seul, sa 24 miliona stanovnika. Rat između dve Koreje okončan je 1953. godine, ali stanovnici Seula još uvek žive u uverenju da rat sa njihovom „severnom braćom“ može opet da izbije, jer, iako se ne priznaje, to im je u krvi.

Korejsko ostrvo je sada, izgleda, na korak od nesreće. Otkad je izabran za predsednika, Donald Tramp i njegov tim spoljne politike širili su svoju politiku o severu insistirajući na tome da je strpljenje SAD-a isteklo kada je u pitanju nuklearni i ratni program Severne Koreje. Pjongjang, glavni grad NR Koreje, odgovorio je još ratobornije nego obično. Državne novine su još 20. aprila iznele pretnju da će Pjongjang poslati „moćni preventivni udar“ protiv SAD, čije su snage bile u punoj snazi tokom vežbi sa južnokorejskim saveznicima.

Niko u Seulu ne traga za skloništima, još uvek. Preovladava pragmatičnost i pretpostavka da se ništa loše neće desiti.

– Bez obzira koliko tenzije bile povećane, živimo svoje živote. Šta drugo da radimo? – kaže 40-godišnji Park Čung Hi, biznismen čiji je deda ubijen u Korejskom ratu.

Svi koji žive na poluostrvu znaju da severnokorejska artiljerija služi za napad na Seul ako izbije novi rat. Ako se to desi, i Seul će biti teško pogođen. Količina vremena od momenta ispaljivanja granate do udara na južnokorejsku prestonicu je 45 sekundi.

Uznemirenost SAD-a zbog Severne Koreje je povećana iz dva glavna razloga. Prvi razlog je agresivan režim testiranja raketa za vreme vladavine Kim Džong-Una. On je tokom četiri godine ispalio skoro 70 testnih raketa, dva puta više nego što je to uradio njegov otac, Kim Jong Il, tokom svojih 17 godina vlasti.

Dve struje

Režim je polako povećavao domet svojih projektila – u kombinaciji sa naporima na severu da se minimalizuje njihov nuklearni arsenal tako da 10 do 16 bombi mogu da stave na bojeve glave.

– Imate dve struje koje se spajaju – domet i minimalizacija – i ne želite da ih prekoračite – kaže admiral u penziji Džejms Stavridis, dekan škole za diplomatiju na Univerzitetu Tuft.

Neki američki komandiri plaše se da bi Pjongjang već mogao da stavi nuklearnu bojevu glavu na raketu. Admiral Bil Gortni je Kongresu pre dve godine kazao da bi Pjongjang mogao da izvede nuklearni napad na Južnu Koreju ili Seul projektilima srednjeg dometa.

Obaveštajne agencije slažu se da je izvesno da bi najbrže za godinu i po, a najkasnije za tri godine Pjongjang mogao da razvije projektil kojim bi mogao da izvede nuklearni napad na Los Anđeles. To je argument kojim se koriste i bivši i sadašnji vojni čelnici da pojačaju retoriku u pravcu preventivnog napada.

Još u novembru 2016., general Valter Šarp, komandant američih snaga u Južnoj Koreji, kazao je da bi SAD odmah trebalo da reaguju i unište dugometni projektil koji bi Pjongjang stavio na lansiranu platformu, ako nema apsolutne potvrde da se ne radi o nuklearnoj glavi. To bi, naravno, značilo ništa drugo do rat. Međutim, SAD ne bi mogle da tako brzo unište svu artiljeriju Severne Koreje na granici sa Južnom Korejom, bar ne bez taktičkog nuklearnog oružja, što je nešto što SAD nisu razmatrale jer je Seul jako blizu. Napad SAD bi tako verovatno značio Drugi Korejski rat.

Kako bi taj oružani konflikt izgledao?

Tokom rata koji je trajao od 1950. do 1953., poginulo je 2,7 miliona Korejanaca, 33.000 Amerikanaca i 800.000 Kineza. U slučaju preventivnog napada, SAD bi pokušale da limitiraju napad na konkretnu misiju, a u isto vreme bi Vašington poslao signale Pekingu da ne želi rat širih razmera.

Poslednje dve godine SAD i Južna Koreja su izvodile vežbe preventivnog napada i usvojili novi ratni plan koji predviđa napade na nuklearna i raketna postrojenja, kao i napade sa ciljem eliminacije Kim Džong-Una i ostatka rukovodstva u Pjongjangu.

Južna Koreja je, takođe samostalno razvijala planove za preventivne napade i sada ima oružje kojima može da uništi severnokorejsko oružje za masovno uništenje. Seul je razvio i dobar odbrambeni sistem uz pomoć SAD, sa kojim može da obori projektile u poslednjoj fazi njihovog sletanja.

Iako su iz SAD uporno ponavljali da ne žele rat, predsednik Tramp je rekao da to nije opcija koju može da isključi, a Peking je ubrzo nakon toga kazao da je dijalog jedini pravi način za rešavanje problema sa Pjongjangom.

Da li će doći do rata, verovatno zavisi i od toga kako će Kim reagovati na pritisak sa Zapada. SAD zna relativno malo o stabilnosti mladog lidera iz Pjongjanga, ali ono što zna zasigurno ne ohrabruje. Kim ima svoj ratni plan koji predviđa potpunu invaziju na Južnu Koreju za nedelju dana korišćenjem asimetričnih kapaciteta, uključujući nuklearna oružja i projektile. On to naziva ponovnim ujedinjenjem pod vladavinom Pjongjanga i to je stari cilj Kim Džong-Una i njegovog oca, koliko god to lucidno zvučalo ostatku sveta.

I dok je Severna Koreja gladovala devedesetih, a čuvena slika popularna na internetu pokazivala koja je Koreja razvijenija, Pjongjang je sve vreme razvijao oružje.

Debeljuškasti treći Kim

Kim Džong-Una (koga u Kini nazivaju Debeljuškasti treći Kim) dugo su uzimali za ozbiljno, ali je njegov nuklearni arsenal sada i više nego dovoljno ozbiljan. Ponovno ujedinjenje u govorima pominje mnogo više nego njegov otac. Ako bi SAD izvele napad, Kim bi zasigurno uzvratio artiljerijskim napadom.

– I bez pomeranja ijednog vojnika, to je armija od više miliona ljudi. Sever bi mogao da pokrene razarajući napad na Seul – priča bivši analitičar CIA-e Brus Klingner.

Da li bi dve strane mogle ikako nakon toga da dovedu do deeskalacije sukoba? Jedan od vojnih dezertera je preneo deo Kimovog plana da bi Sever okupirao čitavu Južnu Koreju pre nego što stignu značajna američka pojačanja iz Japana i drugih lokacija. Invazija bi mogla da započne terorom hemijskim oružjem, pa bi tako arsenal od 600 Scud projektila sa hemijskim nabojem bili ispaljeni na južnokorejske aerodrome, železničke stanice i luke, što bi sprečilo beg civilnog stanovništva.

Brutalan sukob

Deo projektila srednjeg dometa bi verovatno bio ispaljen na Japan, što bi usporilo pojačanje iz SAD. Bio bi to neverovatno brutalan sukob sa neviđenom gustinom sukobljenih strana. SAD bi odmah poslale od četiri do šest borbenih divizija sa po 20.000 vojnika, 10 Air Force jedinica sa po 20 aviona u svakoj i četiri ili pet nosača aviona.

Američki i južnokorejski vojnici bi imali malo šansi u toj borbi, gde bi bili pod jakim udarom severnokorejske artiljerije, bombardovanja iz vazduha i borbe u urbanom području zagađenom nakon hemijskih napada Severa. Međutim, naravno da nema nikakve dileme ko bi na kraju izašao kao pobednik jer bi pojačanja SAD na kraju ipak stigla i rat bi značio kraj režima Kim Džong-Una, što on zasigurno i zna. Ali, to ne bi bila jednonedeljna operacija kao što je to bio Zalivski rat protiv Sadama Huseina, kada su njegove snage bili kao glineni golubovi u iračkim i kuvajtskim pustinjama za američke vazdušne snage.

Rat na korejskom poluostrvu bi trajao od četiri do šest meseci, procene su iz Pentagona. Bio bi izuzetno jakog intenziteta i značio veliki broj mrtvih. Kada je 1994. godine Bil Klinton razmatrao napad na Pjongjang, tadašnji komandant SAD snaga u Južnoj Koreji, Geri Lak saopštio je da bi rat znači milion mrtvih i trilion dolara ekonomske štete.

Sada bi pokolj bio još veći, jer SAD veruje da Pjonjang ima od 10 do 16 nuklearnih oružja, i nije isključeno da bi Kim išao do kraja, prenosi Avaz.

Pratite Krstaricu na www.krstarica.com