U trendu

Isplivava istina: Kako se uništavaju dokazi koji bi oslobodili Srbe

Prikrivanje i uništavanje dokaza, kako odbrana haških optuženika srpskog porekla ne bi mogla da ih koristi u postupcima, bila je redovna praksa Haškog tribunala. Uprkos tome, dokazi o zloupotrebi ratnih zločina zarad što težih optužbi na račun Srba sve češće isplivavaju na videlo.

Jedina dva dokaza u slučaju „Markale 1 i 2“, zbog kojih je odgovornost prebačena na Vojsku Republike Srpske, uništena su u depou Haškog tribunala. Branilac Ratka Mladića pred ovim međunarodnim sudom Branko Lukić kaže da su stabilizatori na repovima mina, za koje tužilaštvo tvrdi da su ispaljene sa srpskih položaja, razlabavljene i na taj način su izgubili karakter dokaza.

To se dogodilo baš u trenutku kada je odbrana trebalo da iskoristi ove dokaze i pokaže da mine nisu bile ispaljene sa položaja Vojske Republike Srpske.

Na osnovu deformacija od eksplozije na repovima mina moguće je dokazati odakle su ispaljene. Međutim, ako se stabilizator polomi specijalnim ključem, to postaje nemoguće.

Ovo je drugi put u toku nekoliko dana da se pojavljuju optužbe za uništavanje dokaza u depoima Haškog tribunala. Nedavno je Dik Marti, specijalni izvestilac Parlamentarne skupštine Saveta Evrope, u intervjuu „Večernjim novostima“ izrazio zaprepašćenje zbog toga što su u depoima Tribunala uništeni dokazi u slučaju „Žuta kuća“.

„Na taj način tužilaštvo kontroliše sve postupke. Dokaze koji optužuju saveznike NATO-a oni unište. Ako to ne urade, onda te zločince svesno optuže za ono za šta nisu krivi, a ne za ono za šta su krivi. Zato nije ni čudo što su Naser Orić i Ramuš Haradinaj oslobođeni“, objasnio je Lukić.

Prikrivanje ili uništavanje oslobađajućih dokaza u odnosu na Srbe optužene pred Hagom bio je uobičajeni model rada Tribunala, kaže advokat Goran Petronijević. U prvom redu, dokazi su prikrivani.

Obaveza tužilaštva je da obelodani sve dokaze odbrani pre početka dokaznog postupka, kako bi odbrana dokaze mogla da upotrebi u korist optuženog, navodi on.

„Međutim, mi smo, recimo, samo u slučaju doktora Karadžića od 177 zahteva za upoznavanje veća za prikrivanje dokaza od strane tužilaštva imali 173 pozitivne odluke“, navodi Petronijević, „Znači, 173 puta u suđenju doktoru Karadžiću sud je opomenuo tužilaštvo da je prekršilo pravilo o postupku i dokazima o obelodanjivanju dokaza, koje je imalo obavezu da obelodani do početka postupka.“

Tužilaštvo je dokaze redovno prikrivalo i obelodanjivalo ih je, ili kada ih odbrana otkrije, ili kada prođe rok za upotrebu dokaza i odbrana više ne može da ga upotrebi, dodaje Petronijević.

Takve stvari su masovno rađene, naglašava on. U anglosaksonskom pravu, kada bi tužilaštvo bilo uhvaćeno tri puta da prikriva dokaze od odbrane, postupak bi bio ponovljen.

Da je odbrana u slučaju Radovana Karadžića imala prilike da upotrebi samo trećinu prikrivenih dokaza, presuda bi bila oslobađajuća, konstatuje Petronijević. S obzirom da je ponašanje tužilaštva sistematsko, advokat izvlači zaključak da između tužilaštva i suda postoji dogovor protiv Srba i kao optuženih, ali i kao žrtava.

„Na primer, kada su u pitanju bili Orić, pa Haradinaj ili hrvatski generali, tada su prikrivani dokazi koji su išli u korist optužbe. Setite se da Hrvatska nikada nije dostavila ’Topničke dnevnike‘, podseća Petronijević, „ključni dokaz koji je govorio o krivcima za ’Oluju‘, o krivici u ’Oluji‘, pa čak i o genocidnoj nameri.“

Da je tužilaštvo pravovremeno dostavljalo dokaze braniocima, oni nikada ne bi mogli da budu uništeni, jer bi ih advokati odbrane sačuvali, kaže advokat Branislav Tapušković. Ono što je važno, prema njegovim rečima, jeste ko je naredio uništavanje dokaza. U slučaju „Žuta kuća“, bivša glavna tužiteljka tribunala Karla del Ponte rekla je da zna ko je naredbodavac, ali, pošto više nije u Haškom tribunalu, to treba pitati sadašnjeg glavnog tužioca Serža Bramerca, podseća Tapušković:

„Tu je najveća greška suda, jer mi nikada nismo mogli da saznamo šta oni sve imaju od dokaza, iako su bili u obavezi da naročito takozvane oslobađajuće dokaze odmah dostave braniocima. I onda to ne bi bilo uništeno. Sada je pitanje ko je naredio da se dokazi unište. Karla del Ponte je izjavila da ona to zna, ali da ona više nije tužilac i da treba pitati Bramerca.“

To što više nema ključnih dokaza u slučaju „Markale 1 i 2“ može da ima velike posledice po presudu Ratku Mladiću, jer se radi o oslobađajućim dokazima, zaključuje Petronijević.

Čini se, ipak, da nije sve tako crno. Profesor Univerziteta Ilinois u Čikagu Nikola Moravčević, uvidom u arhiv UN, došao je do zaključka da su zvaničnici UN Srbima dopisivali zločine u poslednjem ratu u Jugoslaviji i BiH i sakrivali izveštaje s terena koji su prikazivali drugačiju sliku od one koju je zahtevala američka diplomatija.

Pre nekoliko godina balističari Zorica Subotić i Mile Poparić, u saradnji sa kolegama iz nekoliko zemalja, pokazali su da granate koje su pogodile pijacu Markale (prvi masakr dogodio se 5. februara 1994, a drugi 28. avgusta 1995.) nisu mogle da dođu sa srpskih položaja.

Međutim, prema mišljenju istoričara Čedomira Antića, da bi se promenila slika o Srbima kao jedinim krivcima za građanski rat u bivšoj Jugoslaviji, mora do dođe do smene generacija, ako ne i do promene epohe.

„Postalo je jasno da je taj rat za SAD i njene saveznike bio neka vrsta trijumfalnog oglednog rata ’novog svetskog poretka‘, jer ni u jednom drugom ratu, ni pre ni posle nisu postigli tu vrstu uspeha“, smatra Antić, „To je bilo vreme, što bi rekao stručnjak za Balkan Džon Šindler, kada su postojale globalne informativne mreže, a nije postojao Internet. Tako da je, maltene, sve ono što bi neko na nekoj stranoj televiziji predstavio i izmontirao, bilo prihvaćeno kao apsolutna istina.“

Suđenja u Haškom tribunalu razobličila su, prema Antićevim rečima, jednostrani pristup Zapada prema jugoslovenskom građanskom ratu:

„Sud je u startu bio predstavljen kao sud koji neće suditi zločine protiv mira i neće suditi političarima, osim Srbima. Od samog početka bilo je jasno da će tako raditi. Sudije su velikim delom bile pristrasne, nestručne i pokazalo se da većina tih narativa, u koje danas veruju nacionalisti u Sarajevu, Zagrebu i Prištini, nije tačna.“

Građanski rat u Jugoslaviji bio je, kaže Antić, prljav i težak i u njemu nije bilo nevinih kada je reč o ratnim zločinima. Neke ratne zločine nemoguće je osporiti, ali zloupotrebe ratnih zločina u Srbiji nije bilo ni 1991. godine.

Međutim, isplivavanje novih dokaza o zloupotrebi ratnih zločina zarad potvrde zapadne politike prema Srbima neće promeniti sliku o prošlom jugoslovenskom ratu. Najbolje što bi moglo da se dogodi, jeste da sve to bude zaboravljeno, zaključuje Antić.

(Sputnjik)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike