Kineski ekspert: Propuštena prilika NATO – neuspeh SAD da pripoje Rusiju u panevropski sistem

 Odnosi Rusije i Organizacije severnoatlantskog pakta (NATO) u poslednjih 30 godina išli su silaznom putanjom,  od medenog meseca do svađe, od detanta do neslaganja i od novog hladnog rata do skoro vrućeg rata, ocenio je kineski stručnjak za međunarodne odnose u intervjuu za Sinhuu.

Dramatična promena u njihovim odnosima nije samo oličenje drastičnih promena u identitetu orijentacije Rusije i njene spoljne politike, već i širenja američkog uticaja na bivše zemlje Varšavskog pakta u eri posle Hladnog rata, rekao je Kang Jie, saradnik istraživač Kineskog instituta za međunarodne studije.

Pre trideset godina, tadašnja nova nezavisna Rusija pokušala je da traži članstvo u NATO, ali ju je dočekalo obećanje administracije Džordža H.V. Buša da neće biti širenja NATO na istok ni za jedan inč.

Iako nije direktno angažovana, Rusija je sada u gotovo vrućem ratu sa NATO usred njenog vojnog sukoba sa Ukrajinom, rekao je Kang.

Pre raspada Sovjetskog Saveza, tadašnji ruski lider Boris Jeljcin jednom je rekao Sjedinjenim Državama i NATO da je saradnja sa jedinom zapadnom vojnom alijansom sastavni deo ruske bezbednosti, a članstvo u NATO nazvao je “dugoročnim političkim ciljem” Rusije.

Rusija je sledila liberalni internacionalizam nakon svoje nezavisnosti. “Mi vidimo NATO nacije kao naše prirodne prijatelje i u budućnosti kao saveznike“, napisao je tadašnji ruski ministar spoljnih poslova Andrej Kozirjev u NATO reviji, zvaničnom časopisu alijanse.

Tadašnji predsednik SAD Džordž H.V. Buš je više puta ponovio izjavu da će Rusiji biti odobren ulazak u NATO čim sprovede reforme.

To što je NATO započeo širenje na istok uništilo je ruske fantazije o Zapadu, primetio je Kang. Od kraja 1993. Klintonova administracija je počela da gura NATO na istok kako bi se takmičila sa republikancima, pridobila naklonost domaćeg vojno-industrijskog kompleksa i pridobila poljske i češke američke birače.

Na sastanku ministara inostranih poslova NATO najavljena je mapa puta za proširenje bez prethodnih konsultacija sa Rusijom, što je potez koji je razbesneo Jeljcina.

Godine 1995, ekspertska komisija koju je imenovao Jeljcin predložila je dve opcije za proširenje NATO: ili da NATO omogući članstvo Rusiji, ili da NATO bude stavljen pod nadležnost proširene Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS) pod vođstvom Ujedinjenih nacija, gde bi Rusija imala pravo veta.

Poslednjih godina, ruska strana je u više navrata pominjala da je NATO odustao od svog “obećanja da se ne širi na istok“. U februaru 1990. godine, kada je tadašnji američki državni sekretar Džejms Bejker posetio Sovjetski Savez da pregovara o ponovnom ujedinjenju Nemačke, predložio je tadašnjem sovjetskom lideru Mihailu Gorbačovu da SAD i NATO garantuju da se nadležnost i vojno prisustvo NATO-a neće pomeriti ni milimetar na istok posle ponovnog ujedinjenja Nemačke.

Po mišljenju Rusije, “neširenje na istok“ svakako uključuje istočnoevropske zemlje istočno od tadašnje Istočne Nemačke, tako da je to bilo ekvivalentno američkom obećanju da se NATO neće širiti na istok. Ali, po mišljenju Sjedinjenih Država, to obećanje se odnosilo samo na ponovno ujedinjenje Nemačke, a pitanje proširenja na istok nije bilo na dnevnom redu svih strana u to vreme, tako da se obaveza ne odnosi na istočnu Evropu.

Balkan je bio prvi ring za borbu Rusije i NATO, ocenio je kineski ekspert. U martu 1999. godine, uprkos ponovljenim upozorenjima Rusije, NATO je flagrantno pokrenuo vazdušne napade na Jugoslaviju, u punom obimu. U aprilu te godine, uprkos protivljenju Rusije, NATO je objavio novi strateški koncept sa naglaskom na “operacije van područja“, označavajući proširenje vojnih operacija NATOa sa kolektivne odbrane na spoljnu projekciju moći, primetio je Kang.

Kao odgovor, Rusija je odmah zamrzla sve odnose sa NATO i započela najveću vojnu vežbu Zapad-99 od raspada Sovjetskog Saveza. U oktobru 1999. Rusija je unapred objavila novu verziju svoje vojne doktrine, naglašavajući po prvi put da spoljna vojna invazija predstavlja glavnu pretnju.

U stvari, kosovska kriza nije promenila pragmatičan stav Rusije u saradnji sa NATO. U avgustu 1999. tadašnji ruski premijer Vladimir Putin rekao je da Rusija treba i da će se integrisati u civilizovani svet, napominjući da će njegova zemlja sarađivati sa NATO-om.

Napadi 11. septembra 2001. godine postali su prilika za otopljenje odnosa dve strane, rekao je ekspert, napominjući da je Putin prvi među liderima velikih sila pozvao na podršku tadašnjem predsedniku SAD Džordžu Bušu, a nakon toga, Sjedinjene Države i Rusija osnovale su zajedničku radnu grupu za borbu protiv terorizma.

U decembru 2004. obe strane su odobrile akcioni plan NATO-Rusija o borbi protiv terorizma, a Rusija je učestvovala u antiterorističkoj operaciji NATO “Aktivni pokušaj” na Mediteranu.

U međuvremenu, tadašnji generalni sekretar NATO Džordž Robertson i lideri nekih država članica NATO podržali su ulazak Rusije u NATO.

Ovaj period se smatra kratkim periodom medenog meseca između Rusije i NATO, rekao je Kang.

Takođe, tokom ovog perioda, dodao je on, počele su da se pojavljuju tri pukotine u odnosima Rusije sa Sjedinjenim Državama i NATO.

Jedan je protivraketni sistem i strateška stabilnost. SAD su se 2002. godine jednostrano povukle iz Ugovora o antibalističkim raketama koji su potpisale sa Sovjetskim Savezom.

Druga pukotina ostaje širenje NATO na istok. Nakon prijema Poljske, Mađarske i Češke 1999. godine, NATO je započeo svoju drugu rundu širenja na istok i 2004. godine baltičke države Estonija, Letonija i Litvanija pristupile su tom vojnom savezu.

Treća pukotina između Rusije i NATO su takozvane “obojene revoilucije“ na “postsovjetskom prostoru“. Od 2003. do 2005. “obojene revolucije” su se desile u zemljama poput Ukrajine i Gruzije.

Posle 2006. godine, pukotine zbog razmeštanja protivraketnog sistema, širenja NATO na istok i “obojenih revolucija” ne samo da nisu uspele da se poprave, već su nastavile da se šire.

SAD su 2006. godine formalno predložile raspoređivanje antiraketnih baza u istočnoj Evropi, a u januaru 2007. su počele pregovore o antiraketnom razmeštanju sa Poljskom i Češkom.

Mesec dana kasnije, u obraćanju na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji, Putin je žestoko kritikovao akcije širenja NATO na istok i američko raspoređivanje protivraketnih sistema u istočnoj Evropi. Govor je viđen kao prekretnica u odnosima Rusije sa Sjedinjenim Državama i NATO.

Nakon preuzimanja dužnosti 2009. godine, tadašnji predsednik SAD Barak Obama je predložio da se “resetuju“ odnosi SAD i Rusije, što ukazuje na zaokret u odnosima Rusije sa Sjedinjenim Državama i NATO. Od tada su Rusija i NATO počeli da rade na poboljšanju odnosa. Međutim, nije postignut veliki napredak.

Krajem 2009. tadašnji ruski predsednik Dmitrij Medvedev predložio je da se uspostavi nova evropska bezbednosna arhitektura koja bi zamenila organizacije uključujući NATO i OEBS i okončala Hladni rat jednom zauvek.

Iako su Rusija i NATO obnovili vojnu saradnju 2010. godine, pregovori o novoj bezbednosnoj arhitekturi između Rusije, Sjedinjenih Država i Evropske unije nisu napredovali. U međuvremenu, Sjedinjene Države i Zapad nastavili su da podstiču “obojene revolucije“ na Bliskom istoku, kao i u bliskim susedima Rusije.

Ukrajinska kriza koja je izbila 2014. godine postala je najveća prekretnica u odnosima Rusije i NATO-a, rekao je ekspert, napominjući da su dve strane prekinule bezbednosnu saradnju i okrenule se suštinskoj vojnoj konfrontaciji.

NATO je nakon krize počeo da pruža vojnu pomoć Ukrajini, uključujući slanje vojnih savetnika i instruktora. Na Samitu u Varšavi 2016. godine, zemlje NATO odlučile su da imaju multinacionalne bataljone stacionirane u tri baltičke države i Poljskoj.

U međuvremenu, spor Sjedinjenih Država i Rusije oko implementacije Sporazuma o nuklearnim snagama srednjeg dometa (INF) je takođe intenziviran, pošto su se dve strane međusobno optuživale za kršenje istorijskog sporazuma o kontroli naoružanja.

Godine 2019. Sjedinjene Države su zvanično objavile da se povlače iz INF sporazuma.

S obzirom da se Rusija i NATO suočavaju sa potpunom konfrontacijom i da SAD ohrabruju Ukrajinu da se pridruži NATO-u, Rusija je krajem prošle godine predložila tri bezbednosna dijaloga sa Sjedinjenim Državama, NATO-om i OEBS-om, koji su svi bili bezuspešni, rekao je Kang.

Ruska vojska je 24. februara pokrenula specijalnu vojnu operaciju u Ukrajini, što je, rekao je Kang, označilo početak najvećeg oružanog sukoba u regionu od Drugog svetskog rata.

Generalno, rekao je Kang, ruske elite su se u više navrata nadale da će integrisati zemlju u zapadnu bezbednosnu zajednicu, dok su Sjedinjene Države i NATO odlučili da odbiju Moskvu.

Vođen ideologijom i poguran vojno-industrijskim kompleksom, Vašington je zatvarao oči pred ponovljenim protivljenjem domaće strateške zajednice i Rusije. Iznova i iznova je gurao NATO na istok i podsticao “obojene revolucije“ oko Rusije, terajući Rusiju u ćošak, rekao je Kang.

(Beta)

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.