U trendu

Kongo odaje postu P. Lumumbi i priseća se tvorca suverenosti

KINŠASA – Posmrtni ostaci Patrisu Lumumbe, vraheni su u Kongo, iz Belgije, u sredu 22 juna, a Kongo nizom prigodnih manifestacija odaje poštovanje tvorcu kongoanske nacije i simbolu sveukupne antikolonijalne borbe Afrike.

Predviđeno je devetodnevno odavanje pošte, da bi potom 30. juna, upravo na godišnicu suverenosti Konga, bili položeni u mauzolej u Kinšasi, nakon trodnevne nacionalne žalosti. Prvobitno su odneseni u Sakuru, u mesto Onalua, gde je Lumumba rođen. Sakura je provincija u centralnom delu zemlje, u istorijskoj oblasti Kasai.

Onalua je deo novoobrazovane, maja 2013, opštine Lumumbavil.

Patris Emeri Lumumba rođen je jula 1925. u seoskoj porodici. Školovao se u misionarskim školama, i protestantskim i rimokatoličkim. Završio je jednogodišnji kurs i radio je kao poštanski službenik.

Počev od 1955, posvećuje se politici. Za taj period vezan je i njegov prvi boravak u zatočeništvu. Osuđen je na 12 meseci robije zbog pronevere, čemu je prethodio prvi boravak u Belgiji, 1956. Bio je među osnivačima Nacionalnog pokreta Konga, gde je ubrzo je posle dve godineizbio na čelnu poziciju.

Presudnom za njegovu potonju političku ulogu, i sudbinu, smatra se boravak na Sveafričkom kongresu u Akri, Gana, decembra 1958. gde su prisustvovale sve tada suverene afričke zemlje, izuzev Južnoafričke Unije.

Osim predstavnika Etiopije, Gane, Liberije, Maroka, Tunisa, Libije, Gvineje i Egipta (tada Ujedinjena arapska republika) bili su tu i zastupnici 28 neoslobođenih teritorija. Među njima, nalazio se i Patris Lumumba, već zapažen kao poeta, upamćen po nadahnutim nastupima, pojavi, izražavanju.

Presudan utisak na njega ostavili su Kvame Nkrumah i Seku Ture, tvorci nezavisnosti Gane i Gvineje. Isto tako i Kenet Kaunda, iz Severne Rodezije, potonje Zambije.

Od tada počinje njegovo otvoreno izjašnjavanje za nezavisnost Belgijskog Konga, a Oktobra 1959, kolonijalne vlasti ga hapse kao krivca za nerede i osuđujuna šest meseci.Kako je u januaru 1960. u Briselu započeo Okrugli sto posvećen budućnosti Belgijskog Konga, ispostavilo se da je prisustvo Lumumbe neophodno, pa se ubrzo, namesto kazamata u Kongu našao pod svetlima reflektora u Briselu.

Efekat skupa u Briselu bio je dogovor o davanju suverenosti Kongu svega nekoliko meseci potom 30. juna 1960.

Prilikom proglašenja nezavisnosti, kada su i belgijski i kongoanski predstavnici održali prigodne govore s podsećanjima na svetle perspektive, uključujucji i kralja Boduena, Lumumba je, sasvim netaktično, govorio o najcrnjim stranama kolonijalizma. Kao i inače, namesto odmerenosti, izražavao se kao pesnik – „Ponosni smo na ovu borbu, na suze, na vatru i na krv, do dubine našeg bića, jer je to bila plemenita i pravedna borba, neophodna da se prekine ponižavajuće ropstvo koje nam je nametnuto silom“. Njegovo obraćanje tom prilikom nije ni bilo predviđeno protokolom, ali se nametnuo. Prvi čovek vlade Lumumba je bio samo od juna do septembra 1960. I Iako su njegove pristalice, dakle Nacionalni pokret Konga, imale relativnu većinu, prema rezultatima izbora, gotovo svi drugi udružili su se protiv njega. Parlamentarno telo, plod tih izbora, nije smatralo neprikladnim da prva mera skupštinskog saziva bude povećanje plata poslanika. Istina, sam Lumumba se protivio, nazvavši to – ludošću. Nisu ga poslušali čak ni njegovi poslanici.

Prelomni moment u sudbini Konga već prve sedmice jula te 1960, bila je pobuna u vojsci. Zbog bunta vojnika Lumumba je uklonio belgijske starešine. Potom niko više nije mogao da kontroliše brojne neobuzdane pripadnike vojske. Odmah po sticanju suverenosti usledio je haos širom zemlje. Uobičajena meta bili su posvuda belci, desetine su ubijene, uključujući italijanskog konzula.

Suočen s pogromima Lumumba je, nevoljno, odobrio 11. jula intervenciju belgijskih specijalnih snaga. Sporazumi postignuti uoči sticanja nezavisnosti predviđali su nepovredivost postojećih investicija. Otuda je bio neophodan ostanak desetina hiljada Evropljana. Jedan od bitnih elemenata bile su i separatne tendencije.

Lideri vodećih političkih grupa u Kongu najčešće su bili zastupnici lokalnih interesa. Predsednik države Žozef Kasavubu, čelnik ABAKO partije bio je zapravo predstavnik interesa Bakongo naroda, Mois Čombe, čelnik CONAKAT-a, vrlo nezadovoljan zbog činjenice da mu je izmakla zvučnija pozicija, zastupao je interese Katange. Lumumba je bio izuzetak, insistirao je na celovitosti nacije. U stvarnosti, njegove pristalice uglavnom su se nalazile u istočnom delu zemlje, s centrom u Stenlivilu (danas Kisangani).

Usledila je separacija Katange, a ubrzo potom i Južnog Kasaija. Katanga, najbogatija rudarska provincija, postala je pritom neka vrsta utočišta za Evropljane. Po intervenciji Ujedinjenih nacija, dolasku plavih šlemova, Čombe je angažovao bele plaćenike, uglavnom Belgijance i Francuze, veterane ratova u Indokini i Alžiru. Suočen s opštom nestabilnošću, Lumumba je zatražio pomoć Sovjetskog Saveza.

U atmosferi Hladnog rata, Zapad ga je odredio kao prokomunistički opredeljenog i to će trasirati njegovu sudbinu. Činjenica da je prethodno pomoć tražio od Vašingtona, kao i od OUN, tada više nije bila bitna. Predsednik Kasavubu, ovakav razvoj događaja iskoristio je da se pravovremeno distancira, Kao i Mobutu kog je Lumumba postavio na čelo vojske. Sledio je niz grozničavih poteza.

Pokušao je da se opravda pred SAD, odlaskom u Vašington. Prikom povratka, posle razgovora s Nkrumahom ponadao se intervenciji afričkih država u njegovu korist. Potom je 9. avgusta proglasio vanredno stanje u celoj zemlji, zatim su sledili njegovi dekreti o nacionalizaciji pojedinih belgijskih firmi. Poslao je vojsku u Južni Kasai, kako bi suzbio separaciju, ali je ta intervencija upamćena po zverstvima u Lubi, koje su počinile regularne snage koje je uputio Lumumba. To je bio jedan od razloga sukoba s Mobutuom, koji je rukovodio vojskom.

Sazvao je potom, za kraj avgusta, Sveafričku konferenciju u Leopoldvilu, na kojoj se nije pojavio bukvalno niko.

Predsednik Kasavubu je 5. septembra smenio Lumumbu, što je ovaj odbio da prizna. Parlament je potom podržao Lumumbu nasuprot predsedniku. Pošto se dogodio Mobutuov državni udar, 15. septembra, kada je najavljena mirna revolucija i tehnokratska vlada, Lumumba se postupno, do kraja meseca, našao u nezvaničnom kućnom pritvoru u rezidenciji (ranije boravište belgijskog generalnog guvernera).

U prvo vreme ponašao se kao da se ništa nije dogodilo, nastupao je i dalje kao predsednik vlade.

Pošto je Generalna Supština OUN 24. novembra prihvatila Mobutove predstavnike kao legalne predstavnike Konga, Lumumba se odlučuje na beg, s cijem da se dočepa Stenlivila, gde se nalazio njemu lojalni Antoan Gizenga. Ali i tada je do izražaja došlo nesnalaženje. Umesto da odmah napusti Leopoldvil (danas Kinšaša) i što pre dospe na sigurniji teren, on je pošto se skriven izvukao iz rezidencije, boravio još izvesno vreme u Leopoldvilu, čak je držao govore, nesumnjivo ubeđen u sopstvenu političku harizmu.

Put Stenlivila krenuo je prekasno 27. novembra. Već 1. decemba uhapšen je. Usledio je još jedan trapav potez, koji Lumumbi sigurno nije pomogao. Zvanična Moskva 7. decembra na sastanku Saveta bezbednosti OUN, tražila je ne samo bezuslovno puštanje Lumumbe, nego i da on bude novi predsednik vlade Konga, kao i da Generalni sekretar OUN Dag Hamaršeld podnese ostavku.

Lumumba se od 3. decembra nalazio zatočen u kasarni u Tisvilu, na zapadu Konga. Tamo je međutim došlo do vrenja među vojnicima, pa je na sugestiju Lindena, belgijskog ministra kolonija, prebačen u Elizabetvil, u Katangi, 17. januara 1961. Ubijen je iste večeri, posle zverskog mučenja. Telo je iskasapljeno i rastvoreno u kiselini.

Osim pripadnika snaga Katange izvršioci su bili i belgijski oficiri, njih četvorica. Jedan od njih Žerar Set, kao neku vrstu trofeja sačuvao je nekoliko zuba.

To su Lumumbini posmrtni ostaci koje je Belgija ovih dana predala. Radio Katanga je zvanično obelodanio njegovu smrt 13. februara 1961. Usledili su masovni protesti širom sveta, od Osla do Nju Delhija, od Tel Aviva do Beča, neretko nasilni, čak i u Londonu i Njujorku.

U Kairu, Varšavi, Beogradu, napadnuta su belgijska poslanstva. Patris Lumumba postao je svojevrsni mit, nesumnjivi mučenik i simbol borbe protiv kolonijalizma.

(Tanjug)

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.

Pošalji komentar