Šta ako Amerika planira da stvori „nove Venecuele“ širom sveta

U savremenim međunarodnim odnosima nešto ovako nije viđeno. Potez SAD prema Venecueli više priliči srednjovekovnoj eri ili primerima kada su uspostavljane kolonijalne uprave.

Istina, istorija Venecuele je istorija kriza, protesta i prevrata, sa mnogo nasilja i još više nestabilnosti.

Razočarani Simon Bolivar, svakako jedna od najznačajnijih figura u borbi za oslobođenje južnoameričkih naroda početkom devetnaestog veka, pred kraj života je rekao: „Svi koji služiše revoluciji orali su more“. Što je podudarno sa citatom koji se pripisuje Maksimilijanu Robespjeru kako „revolucija jede svoju decu“.

Umesto velike južnoameričke konfederacije, ubrzo posle proterivanja španske uprave, dolazi do formiranja nacionalnih država (mada se taj pojam mora uzeti sa velikom rezervom usled ogromne razlike u odnosu na nacionalne države u Evropi), često međusobno sukobljenih, ali i ekonomski i vojno zavisnih od niza spoljnih aktera.

SAD, koje danas napadaju Venecuelu, podržavale su proces dekolonizacije pre dva veka, uz krilaticu „Amerika američkim narodima“. Tokom HH veka to se transformisalo u „Amerika Americi“, pri čemu se pod tim drugim pojmom podrazumevaju SAD.

U oksfordskoj enciklopediji Latinske Amerike može se pronaći i Bolivarovo obraćanje sugrađanima: „Nezavisnost je jedina beneficija koju smo stekli, na štetu svega ostalog“. Jednostavno, od svog nastanka, nove države u ovom delu sveta suočile su se sa brojnim izazovima. Većina njih te izazove do danas nije prevazišla.

Istina, i aktuelni predsednik Venecuele Nikolas Maduro jeste vrlo „živopisan lik“, nekonvencionalan i sklon ekstremnim reakcijama. Nekadašnji vozač autobusa i lider sindikalista munjevito je napredovao u političkoj karijeri zahvaljujući podršci Uga Čavesa.

E sada, razlika između Čavesa i Madura je ogromna. Čaves je bio harizmatičan, kao disident omiljen u narodu, a kao oficir žestoko podržavan od strane armijskih struktura. Tako je uspeo čak i da preživi puč koji su protiv njega dugo pripremale SAD. Maduro se od dolaska na funkciju više oslanja na popularnost pokojnog Čavesa, nego na svoje sposobnosti. Neke epizode su toliko bizarne da ih je teško i prepričati, poput one da je pronašao papagaja u čije telo je ušao duh Uga Čavesa koji mu saopštava šta da radi!?

Uprkos neukusnom oslanjanju na popularnost Čavesa, kao njegov naslednik Maduro je jedva pobedio na predsedničkim izborima 2013. godine sa 50.8 odsto glasova (protivkandidat Enrike Kapriljes osvojio je 49 odsto). Razlika je i u tome što je cena nafte tokom Čavesove vladavine rasla, dostižući istorijske maksimume, dok je od dolaska Madura kontinualno padala.

Pošto je venecuelanska ekonomija zavisna od izvoza nafte, usledile su i ekonomske neprilike i rast socijalnog nezadovoljstva. Hiperinflacija, dramatičan pad životnog standarda, restrikcije i sve veći odliv stanovništva postali su obeležje Madurove vladavine u poslednje četiri godine. Američke sankcije samo su povećavale agoniju i ubrzavale opštu hipertrofiju.

Međutim, istina je i da su SAD i te kako zainteresovane za Venecuelu, te da se „dugački prsti“ Vašingtona vide u brojnim političkim procesima u toj zemlji. Sa jedne strane, Venecuela je država sa najvećim potvrđenim rezervama nafte na svetu i četvrtim rezervama prirodnog gasa. Sa druge strane, ta zemlja zauzima važan geografski položaj, ona je kopča između Centralne i Južne Amerike, tranzitni prostor od Kariba ka unutrašnjosti južnoameričke kontinentalne mase, pre svega ka Brazilu.

Nije manje značajno ni što Vašington pokazuje otvorenu averziju prema svim levičarskim režimima južno od svoje granice, smatrajući ih prvorazrednom pretnjom nacionalnoj bezbednosti. Otuda i brojne aktivnosti protiv prethodnog i sadašnjeg predsednika Venecuele. Od finansiranja čestih studentskih pobuna, preko logističke podrške građanskim demonstracijama i iznurivanja sankcijama, do organizovanja vojnog puča u cilju svrgavanja Čavesa 2002. godine.

Avgusta 2018. godine pokušan je atentat na Madura tokom njegovog obraćanja na skupu u Karakasu, na do sada neviđen način — ka predsedniku su poletela četiri drona, koja su eksplodirala nedaleko od bine. Državni mediji su naznačili da iza svega stoje strukture Kolumbije i SAD. Prateći istoriju intervencija SAD u Latinskoj Americi, što oficijelnih, što tajnih, od Haitija, preko Grenade i Nikaragve, do Paname, to nije nemoguće.

Ipak, u poslednjim dešavanjima uočljiva je jedna nova crta. SAD su dale sebi za pravo da proglašavaju vlast u drugoj suverenoj državi, članici UN, međunarodno priznatoj. Pogazivši sve pozitivne principe međunarodnog prava i standarde diplomatskog reciprociteta, Sjedinjene Države odbijaju da prihvate odluke legalnih vlasti Venecuele, one ne povlače svoje diplomate iz Karakasa, a u samom Vašingtonu biraju sa kim će od venecuelanskih diplomata razgovarati, a koga će vratiti kući.

Zarobljene su devizne rezerve države i najveće venecuelanske energetske kompanije u američkim bankama, a svom imovinom može da raspolaže vlast koju je priznao Vašington. Izgovor kako se to čini zbog Madurovih nepočinstava ili nedostatka legitimiteta njegove vlasti nije ubedljiv, zato što postoje države i režimi u kojima se i više i žešće krše ljudska prava i slobode, pa SAD sa njima sarađuju. Neke od tih zemalja su čak i strateški partneri Vašingtona, isto kao što su među američkim saveznicima i režimi koji uopšte ne organizuju bilo kakve izbore.

Odustaje se od dosadašnje prakse organizovanja obojenih revolucija, vojnih akcija kojima se podržava jedna grupacija, politička ili etnička, te strpljivog obezbeđivanja makar i „nategnutog“ legitimiteta kroz razne međunarodne organizacije da bi se naumljeno sprovelo u delo.

Razlog za ovako nešto treba tražiti i u tome što moć SAD u svetskom političkom sistemu uočljivo opada. To se i empirijski može lako dokazati upoređivanjem indikatora vojne, ekonomske i politički moći. Nema više vremena za duge pripreme prevrata, istovremeno koordinisanje aktivnosti sa saveznicima (EU i Japan su donekle ostali zatečeni) i pregovore sa nezadovoljnim velikim silama (BRIKS o ovome niko nije upozorio zvaničnim putem ), detaljnu razradu (para)vojnih operacija (što je bio slučaj protiv SRJ, Iraka, Libije, Sirije, čak i u Ukrajini).

Alister Kruk, analizirajući poteze Donalda Trampa i poruke Majka Pompea, zaključuje da je „tridesetogodišnja vizija Novog svetskog poretka mrtva“. Prvi put posle Drugog svetska rata SAD nemaju nikakvu viziju budućnosti sveta. Kako ga urediti? Kako regulisati odnose sa ostalim akterima? Kojim sredstvima braniti svoje pozicije? Na kojim vrednostima bazirati sistem?

Era jednopolarnosti je za nama, a kako vašingtonska administracija vidi mesto i ulogu SAD u novom multipolarnom poretku u ovom trenutku niko živi ne zna. Otuda je i ova „remetilačka taktika“, kojom se ubrzano destabilizuje sve što je bilo sklono padu ili izazivaju krize na neuralgičnim geopolitičkim tačkama, samo pokušaj kupovine vremena, dok se ne definiše nova vizija.

Koliko se u tome može uspeti? Malo, uprkos neverovatnom rušilačkom potencijalu SAD.

Naime, zahvaljujući činjenici da su od 1945. pa sve do 2008. SAD bile supersila, pri čemu od 1992. jedine u takvom statusu, Vašington je izgradio globalnu obaveštajno-političku mrežu, neviđenu u istoriji. Sada ta mreža može poslužiti za izazivanje kriza, ali usled rasta uticaja ostalih aktera (Kina, Rusija, niz regionalnih sila, ali i samostalni nastupi EU i Japana) više ne može služiti i globalnom upravljanju.

Međutim, još je veća opasnost ukoliko neko pomišlja da ovo nije taktika, već strategija.

Ukoliko se pokušajem instaliranja „kontrolisanog haosa“ želi održati sistem globalnog upravljanja, u tom slučaju postupak u Venecueli ne bi predstavljao izuzetak, već pravilo koje će se primenjivati i na drugim mestima. Tamo gde je kritično, gde se opozicija buni protiv vlasti, gde se osporava legitimitet ili legalitet državnom rukovodstvu.

Dovoljno je organizovati masovne proteste, veštački izazvati akceleraciju kriznih dešavanja, a zatim pronaći lidera spremnog da se proglasi novim predsednikom. SAD, uz još nekoliko ultralojalnih saveznika priznaju novog predsednika, počnu da sprovode istovetne mere i tako kreiraju sebi pogodnu realnost.

Šta će se desiti, na primer, ako ambasador Venecuele u UN otkaže poslušnost Maduru, te počne da glasa u toj organizaciji kako mu kažu SAD? Koga takav predstavlja, kakve su posledice po međunarodno pravo i globalnu bezbednost?

Zamislimo da takvih sutra bude deset, dvadeset. Svet bi se našao u haosu, a nije daleko od pameti da postoje ljudi, poput Džona Boltona, koji veruju da bi se u tom haosu SAD poput antičke Eurinome izdigle iz haosa, te uspostavile vlast nad sedam planetarnih sila!

Samo što su antički mitovi jedno, a zakonomernosti međunarodne politike nešto sasvim drugo. I Napoleon je pokušao da glumi Eurinomu, pa je odveo ceo Kontinent u krvavi sukob, koji je na kraju najviše koštao Francuze. Ukoliko se primer iz Venecuele ustanovljava kao pravilo, ako je to deo neke nove „remetilačke strategije“ SAD, svet je blizu niza velikih ratova, neviđenih još od 1945. godine.

Samim tim i blizu velikih tragedija. To što bi SAD naposletku platile najveću cenu, slaba je uteha ostatku čovečanstva. Zato je od velike važnosti sve što se dešava u Venecueli vratiti u korito kakve-takve normalnosti.

Bolje je i za Donalda Trampa. Bilo bi to shvaćeno kao poraz SAD, ali je to gubitak sa manjim posledicama po same SAD, nego da se ova kriza nastavi.

(Sputnjik)

1 komentar
  1. Miša

    Hoće svoju novu koloniju u Iužnoj Americi i da plasiraju svoju demokratiju.

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike