U trendu

Tanjugova analiza: Nuklearke, rat i mir

Piše: Nebojša Berec

BEOGRAD, 11. mart (Tanjug) – Prema navodima ukrajinskih zvaničnika tokom noći 10. marta, ruske snage su napale Institut za fiziku i tehnologiju u Harkovu, u kojem se, kako je naglašeno, nalazi i eksperimentalni nuklearni reaktor, a to bi, ukoliko su navodi tačni, bio poslednji u nizu incidenata vezanih za atomsku energiju, s mogućim nesagledivim posledicama.

Strah je zavladao svetom, strah od upotrebe atomskog oružja, što je uostalom naglašeno kao mogućnost.

Rat je međutim doveo u pitanje i sigurnost mirnodopskih nuklearnih objekata. Ratna propaganda, razumljivo, posebno naglašava opasnost ove vrste.

Posle incidenta tokom zauzimanja elektrane Zaporožje ovo je drugi, stvarni ili propagandni, događaj ove vrste.

Zapravo, od šamog početka, kriza oko Ukrajine u znaku je problematike atomske energije i nebrojenih strahova koji iz toga slede.

Nekoliko dana uoči vojne intervencije Rusije u Ukrajini, tokom 58. Bezbednosne konferencije u Minhenu, na kojoj inače, upadljivo, Rusija nije učestvovala, Zelenski, predsednik Ukrajine, izjavio je da njegova zemlja nema nameru više da poštuje Budimpeštanskom memorandum iz decembra 1994.

Što dalje znači da postoji opredeljnje Ukrajine da poseduje nuklearano oružje.

Zelenski se pritom pozivao na realnu činjenicu da je od njegove zemlje otkinut deo teritorije, ne samo Krim.

Istina, strogo uzev, atomsko oružje koje se nalazilo na teritoriji Ukrajine zapravo i nije pripadalo toj novostvorenoj zemlji, nego Rusiji, kojoj je odmah priznat apsolutni kontinuitet prethodne sovjetske države. Ono je samo bilo raspoređeno, između ostalog i na prostoru današnje Ukrajine, ali ga nikada nije kontrolisao zvanični Kijev.

Rukovodioci Međunarodne agencije za atomsku energiju (IAEA) održali su vanredan sastanak ubrzo po izbijanju rata u Ukrajini. U prvom planu je, razumljivo, bio pitanje sigurnosti nuklearnog materijala i objekata.

Po zauzimanju nuklearne elektrane Zaporožje, kada je zvanični Kijev tvrdio da je došlo do oštećenja na elektrani usled vojnih dejstava ruske strane, zvanična Moskva je obavestila Međunarodnu agenciju za atomsku energiju (IAEA) da su njene trupe preuzele kontrolu nad elektranom, i da su nivoi radijacije i opšte stanje normalni. Zaporožje je inače najveća nuklearna elektrana u Evropi, u njoj se nalazi 6 reaktora, od 15 koliko ih ima na teritoriji Ukrajine, u četiri elektrane. Prema pojedinim medijima u Zaporožju su trenutno aktivna dva reaktora.

Tokom razgovora sa američkim senatorima, 5. marta, predsednik Ukrajine Zelenski, naglasio je da je ugrožen treći (posle Černobija i Zaporožja) nuklearni objekat te zemlje, Južnoukrajinska nuklearna elektrana, smešetena 120 kilometara severno od Nikolajeva, grada koji Rusi opsedaju.

Zatim je 8. marta iz središta IAEA saopšteno da su sistemi za praćenje nuklearnog materijala u postrojenjima za radioaktivni otpad elektrane u Černobilju prestali da prenose podatke nadzornom organu za nuklearnu energiju UN.

Ukrajinski „Energoatom“, sutradan 9, saopštio je da Černobilj nije u mogućnosti da hladi nuklearno gorivo pošto je prekinuto napajanje električnom energijom, što bi moglo da dovede do curenja radijacije.

IAEA je međutim objasnila da za hlađenje istrošenog nuklearnog goriva nije neophodno snabdevanje strujom.

U toku je očigledno žestok propagandni rat, koji malo koga ostavlja ravnodušnim.

U stvarnosti međutim, malo je verovatno da će bilo koja od zaraćenih strana ugroziti nuklerane objekte, koji su uostalom neuporedivo ozbiljnije obezbeđeni nego što je to bilo osamdesetih.

Tragedija koja je se dogodila u Fukušimi marta 2011 bila je posledica katastrofalnog zemljotresa koji je doveo do onemogućavanja sistema za hlađenje.

Rast cena energenata, i neminovna neizvesnost, nesumnjivo će i nadalje atomsku energiju činiti neizbežnom. Pored činjenice da pojedine bogate zemlje uveliko planiraju proizvodnju energije iz vodonika.

Iskustvo je uostalom pokazalo da je atomska energija cak i ekološki opravdana, zbog činjenice da je korišćenje fosilnih goriva jedan od razloga globalnog otopljenja, s nizom opasnih posledica.

Širom sveta aktivno je sada 437 nuklearnih reaktora, a brojni su u gradnji ili se planiraju.

U okruženju Srbije aktivno je više nuklearnih elektrana, u Rumuniji, Mađarskoj, Bugarskoj, Sloveniji.

U Jugoslaviji je 1986. godine bio je raspisan konkurs za izgradnju nuklearnih elektrana. Usledila je medijska kampanja koja je dovela do moratorijuma, zabrane gradnje nuklearki.

Tada, 1986. u planu su bile četiri nuklearke koje je trebalo izgraditi do kraja 20. veka, a do 2025. Jugoslavija je trebalo da dobije 23 A-centrale, od kojih četiri u Dalju, Viru, kod Kostolca, a potencijalne lokacije su bile i Mladenovo, Bačka Palanka i druge.

Granicama Srbije najbliže su nuklearne elektrane „Kozloduj“, a u toku su i radovi na elektrani „Belene“, u Bugarskoj, „Krško“ u Sloveniji, “ Černe vode“ u Rumuniji i „Pakš“ u Mađarskoj. Tu je i, nešto dalje, elektrana „Jaslovske Bohunjice“ u Slovačkoj.

Istraživanja koja su vršena u negdašnjoj Jugoslaviji bila su i plod preporuka Međunarodne agencije za atomsku energiju. A za razvoj (mirnodopskog) atomskog programa u Jugoslavije bili su tada ozbiljno zainteresovani i pojedini pripadnici vrha JNA. Postojala je naime procena da bi posedovanje potencijala te vrste, kad i ako bi on bio ostvaren, bilo dobar garant bezbednosti zemlje. Godine 1989, moratorijumom, sve je stavljeno ad acta.

I tada, kao i danas, široka propagandna kampanja bila je plod krupnih političkih, i strateških, interesa, i savremenicima, kako to inače biva u istoriji nije bile razumljvo ono što će, kada bude kasno, postati sasvim očigledno.

U savremenom svetu ukupno 32 države poseduju nuklearne elektrane. Četvrtina potreba za električnom energijom unutar Evropske Unije, obezbeđuje se na taj način. U pojedinim zemljama nuklearne elektrane su osnovni izvor električne energije. Najistaknutiji primer je Francuska, ali i druge zemlje poput recimo Slovačke ili Ukrajine većinu električne energije obezbeđuju na taj način.

Juna ove 2022, planirano je da bude pušten u redovan rad reaktor Olkiluoto 3, u Finskoj. To je najveći reaktor u današnjoj Evropi, i kada bude započeo s radom, Finska će približno 40 odsto potrošnje električne energije obezbeđivati iz atomskih elektrana.

Ima, s druge strane, zemalja koje nastoje da se oslobode atomske energije. Prvi talas te vrste usledio je nakon tragedije u Černobilju aprila 1986. Zabrana gradnje atomskih elektrana usledila je potom u negdašnjoj Jugoslaviji 1989. Ali i drugde, recimo u Italiji ili Austriji, referendumom.

Italija je međutim taj moratorijum docnije odbacila. Nakon tragedije u Fukušimi marta 2011, sledio je novi talas odustajanja od atomske energije. To je recimo slučaj s Nemackom. U toj zemlji je od 2011. godine, ugašeno 11 od 17 reaktora.

U Evropi, potrebe u električnoj energiji iz nukleranih elektrana preko 50 odsto obezbeđuje Belgija, Francuska čak 75 odsto, Slovačka preko 50, Mađarska preko 40, Rumunija više od 20 procenata, Nemačka četvrtinu, Švedska i Švajcarska više od 35 procenata.

Kako sada izgleda, upotreba atomske energije preduslov je energetske stabilnosti, upravo kao što je posedovanje atomskog oružja, ma koliko paradokalno delovalo, pokazalo se, obezbedilo kakvu takvu ravnotežu, i otuda, krhki, globalni mir.

(Tanjug)

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.

Pošalji komentar