„Vori v zakone“: Kako izgleda današnja ruska mafija

Kriminalni svet u Rusiji je nakon raspada SSSR-a, tokom kojeg je doživeo procvat, postao u najmanju ruku raznolik uprkos ustoličenim kriminalnim kanonima nastalih 30-ih godina. Svi ti „bosovi“, poznatiji u Rusiji kao „lopovi u zakonu“ (vori v zakone), danas su ugledni ljudi koji žive u svojim vilama, vladaju ogromnim biznisima i izuzetno su uticajni.

U ruskim medijima u ponedeljak je osvanula nesvakidašnja vest — policija je upala na tajni sastanak takozvanih „kriminalnih autoriteta“ i uhapsila 32 lica. Svima je određen pritvor, budući da je svako ponaosob imao kriminalni dosije i protiv njih su vođeni određeni postupci. Međutim, analitičari kažu da, ma kakvi „autoriteti“ oni bili, nisu ni prineti onim „bosovima“ koji svim tim upravljaju iz senke.

Šta su to „vori v zakone“ i kako postati „bos“

Prema rečima bivšeg operativca ruskog Ministarstva unutrašnjih poslova Mihaila Ignatova, pod kriminalnim autoritetima danas se ne podrazumeva ono što je nekada bio „lopov u zakonu“, to sada može biti lider određene kriminalne grupe koja operiše u interesu određenog „bosa“ i njegove teritorije, sa ciljem zarađivanja novca nezakonitim putem.

Stvar je u tome što su ti „vori v zakone“, kako te kriminalne bosove nazivaju u Rusiji, posebna kasta koja sebe smatra da su iznad cele situacije, sebe vide kao svojevrsne kriminalne „bogove“ koji mogu da odlučuju o sudbinama svih članova kriminalnih grupa, da imenuju nove bosove, ali i da rešavaju probleme između manjih kriminalnih grupacija.

Iako je tokom Sovjetskog Saveza važilo pravilo da ti bosovi predstavljaju takozvanu „zatvorsku kastu“, danas oni ne nastaju isključivo u zatvorima, već ih „krunišu“ drugi, stariji bosovi. Sistem funkcioniše tako što određenog kandidata predlaže neki bos za koga je spreman da jamči, a potom se između ostalih bosova vode debate da li je on vredan te titule ili nije.

Međutim, kako objašnjava Ignatov, prema pravilima koja su nastala tokom SSSR-a, postoje i određeni nedostaci tog statusa — ti bosovi nemaju pravo da imaju žene, ne smeju da imaju kuću, zabranjeno im je da nose bilo kakvo oružje sem noža, a posebno je važno da ni u kakvim okolnostima ne sarađuju sa vlastima, bilo da je reč o policiji ili o višim strukturama.

„To ide do tih granica da su, na primer, u zatvoru, oni ne bi imali prava da traže prevremeno puštanje na slobodu, jer bi to ispalo kao da nešto zahtevaju od vlasti, što je u apsolutnoj suprotnosti sa tim kriminalnim kanonima“, ističe. Međutim, u zatvoru ti bosovi uživaju vrhovni status, te se njihova moć svodi na to da upravljaju svim zatvorenicima.

Kako se vode finansije

Bosovi između sebe imaju „obščak“ — svojevrsni fond koji se koristi kako bi se pružila pomoć onima kojima je to potrebno — to su uglavnom oni koji su uhvaćeni i odvedeni na robiju. Bosovi imaju potpunu kontrolu nad tim fondovima, oni pronalaze načine kako da se taj fond popuni, a odlučuju i kako će se ta sredstva trošiti.

Kada je reč o zatvorima, ta sredstva se koriste kako bi se svojim ljudima kupila hrana, cigarete, čaj, odeća, zatim, novac se koristi za potkupljivanje administracije, kao i za pružanje pomoći porodicama onih koji su u pritvoru. Sa druge strane, van zatvora se ta sredstva koriste za organizaciju budućih kriminalnih operacija, ali i za potkupljivanje činovnika i pripadnika bezbednosnih službi.

Ko su „apeljsini“

Postoji još jedna kategorija tih „lopova u zakonu“ — takozvani „apeljsini“, što u prevodu na srpski jezik znači pomorandže. Te „pomorandže“ su, prema rečima Ignatova, oni bosovi koji nikada nisu bili ni u zatvoru, niti su protiv njih ikada bili pokrenuti krivični postupci. „To su, zapravo, balavci, koji su poželeli da postanu bosovi, te su svoj put do tog statusa platili velikim sumama novca“, objašnjava Ignatov.

Taj nadimak uglavnom važi za pripadnike gruzijske nacionalnosti, pojašnjava Ignatov, a te sume za dobijanja statusa kreću se uglavnom od 100.000 dolara pa naviše, iako i dalje važi pravilo da neko od postojećih bosova mora da ga predloži za „krunisanje“. Međutim, budući da su svoj put do vrha platili novcem, u kriminalnim krugovima, dodaje Ignatov, njihovo mišljenje se ne uzima previše za ozbiljno.

Šta su „shodke“ (skupovi bosova)?

Na tim okupljanjima se obično sastaju najvažniji bosovi koji rešavaju sva pitanja iz kriminalnog sveta koja su se nagomilala, pojašnjava Ignatov. Reč je o redovnim skupovima. Međutim, policija ne zna uvek gde će se i kada koji skup održati. U slučaju da se to dozna, policija uvek reaguje, iako to ne znači i da će svi ti bosovi biti uhapšeni, jer u većini slučajeva oni i nisu počinioci zločina.

Kako pojašnjava Ignatov, sam status bosa ga ne čini krivim pred zakonom, kao što je to slučaj, recimo, u Gruziji, gde je dovoljno uživati takav status da bi policija imala pravo da ga uhapsi i stavi u pritvor. Bosovi mogu biti privedeni pravdi isključivo ukoliko se dokaže da je učinio neki zločin.

Kako policija postupa sa bosovima?

Treba imati u vidu i da policija jako dobro zna ko su ti bosovi, da su oni dobro praćeni, ali i da prema njima imaju i drugačiji pristup, tvrdi Ignatov. Kako kaže, to nisu obični banditi, već je u pitanju najviši sloj kriminalnog društva — njihov rečnik je drugačiji, samim tim i tretman policije. Svima je dobro poznato da je sa njima lakše razgovarati kada ih uvažavate. Nipošto ga ne smete vređati, jer bi taj policajac koji bi se poneo sa nepoštovanjem mogao „da navuče veliki problem“.

Ignatov kaže i da su ti bosovi izuzetno inteligentni ljudi. Sa njima je izuzetno interesantno razgovarati. Stvar je u tome što ne može bilo ko da bude bos, to su ljudi koji imaju izuzetno dobre organizacione sposobnosti, koji su u stanju da razoružaju bilo koga isključivo svojim govorom, bez upotrebe fizičke snage. To su, dodaje Ignatov, ljudi koji su u stanju da organizuju i upravljaju onima koji su sa „druge strane zakona“, a to nije lako uraditi.

„Rat protiv kučaka“

„Pravilnik“ tih bosova je nastao još pre revolucije, ali su nakon stvaranja Sovjetskog Saveza postajali sve jači. Najveći uspon doživeli su sredinom 30-ih godina prošlog veka, a trajao je do 50-ih, kada im je tadašnja vlast objavila rat.

„To je bio takozvani ’rat protiv kučaka‘, s obzirom da su kučkama nazivali sve one koji su ubijali te bosove u ime vladajuće partije. Taj rat nije dugo trajao, ali je tokom njega mnoštvo tadašnjih bosova poubijano, što po zatvorima, što na ulicama. Međutim, iako se taj rat završio, taj status bosova je opstao“, pojašnjava.

Koliko su ti bosovi danas uticajni?

U današnjem društvu sve to se, dodaje Ignatov, drastično promenilo — uprkos kanonima bosovi danas imaju neverovatno skupu imovinu, upravljaju ogromnim biznisima, imaju žene, doduše nezvanično, pa čak i decu. Dakle, oni su danas postali sve bliži, takoreći, svetskoj zajednici.

I dalje imaju užasno veliki uticaj, izuzetno su aktivni, a kako dodaje Ignatov, iako se to ne primećuje toliko u svakodnevnom životu, kada slučaj dođe do zatvora — to se i te kako vidi — tamo gde obitava „vor“, tamo je disciplina, tamo se zna red.

(Sputnjik)

Napišite komentar