U trendu

Zapadna mantra o „ruskom malignom uticaju“: Samo dimna zavesa za akcije koje slede

Kiril Višinski i dalje je u zatvoru. Džulijan Asanž verovatno nikada iz njega neće živ izaći. Višinskog su ukrajinske vlasti optužile za izdaju. Jedini dokaz: bio je urednik portala „RIA Novosti Ukrajina“. Ostali, navodno, konkrektni dokazi, koje je dostavila Služba bezbednosti Ukrajine veštačenjem stručnjaka te iste službe su — opovrgnuti.

Ipak, ukrajinski novinar ostaje pritvoren, sada već duže od godinu dana. Pritvor se odužio, kao da je u Haškom tribunalu.

Slučaj Asanža još je dramatičniji. Posle šest godina provedenih u sobi ekvadorske ambasade u Londonu, uhapšen je i čeka izručenje vlastima Sjedinjenih Država. U međuvremenu, njegove kolege iz „Vikiliksa“ upozoravaju da je podvrgnut „psihološkom mučenju“. To je potvrdio istražitelj za ljudska prava Ujedinjenih nacija Nils Melcer, nakon posete u zatvoru:

„Kod Asanža postoje simptomi karakteristični za psihološka mučenja koja dugo traju: ekstremno jak stres, hronična uznemirenost i duboka psihološka traumatizovanost. Asanž je nekoliko godina bio podvrgnut sve surovijim, nečovečnim vidovima odnosa i kažnjavanja, koje unižava ljudsko dostojanstvo. Sve to zajedno se može okarakterisati samo kao psihološko mučenje“.

Melcer je optužio Veliku Britaniju, SAD i Švedsku da su protiv Asanža „zajedno vodile ničim limitiranu dugu kampanju zastrašivanja i klevetanja“.

Šta je krivica Asanža?

Došao je u posed stotina hiljada stranica američke diplomatske prepiske i (polu)tajnih vojnih dokumenata. Optužnicu protiv Asanža američko tužilaštvo podiglo je u tajnosti, a izvešće ga na sud zbog špijunaže i krađe državnih tajni. Jedna od zakonom predviđenih kazni za ova dela je i smrtna.

Novinari se optužuju za izdaju, špijunažu i krađu državnih tajni. Kao da su državni zvaničnici ili službenici, političari ili tajni agenti, a ne novinari. Nije cilj istraživačkog novinarstva da se dođe do kakve tajne kako bi se ona prodala „drugoj strani“ i tako ugrozila bezbednost države. Uostalom, ne prođe nijedna nedelja, a da američki mediji ne publikuju neku važnu poverljivu informaciju, dobijenu od izvora iz Vlade. Cilj je da se informiše javnost, predstave svi podaci koji su od značaja i ukaže na nepravilnosti.

Sa jedne strane, građani imaju pravo na informisanje, u njihovom interesu je da znaju kako im se i kada krše prava, ograničava sloboda, na koji način se troši novac koji uplaćuju u budžet. Sa druge strane, mediji su u velikoj meri korektivni faktor; u normalnim društvima političari zaziru od novinara, a ne novinari od političara, pa se tako osigurava transparentnost i javnost u radu. Ako su objavljene informacije istinite, novinarima se ne može suditi. Državne tajne su postojale i uvek će postojati, u određenoj meri su i neophodne, ali to ne znači da se vladajuće strukture uvek i svuda mogu sakrivati iza njih. Ne mogu se zbog toga novinari hapsiti. Istina nije izdaja, nije špijunaža. Nije krađa državne tajne, ako se dokaže da je ona služila teškim zloupotrebama.

Vikiliks primer za Višinskog

Greh Višinskog se svodi na to što je uspeo da organizuje jedan od najčitanijih i najpouzdanijih izvora informisanja u Ukrajini. Greh Asanža sastoji se u tome što je upozorio na dešavanja u Gvantanamu, prezentovao podatke o zlostavljanju i mučenju vojnih zarobljenika i civila u Iraku i Avganistanu, potkrepio tvrdnje o prisluškivanju niza državnika i predstavnika međunarodnih organizacija od strane američke NSA, izneo u javnost „Kejblgejt“ i dokumenta Stratfora… Višinski nije bio po meri establišmentu u Kijevu, Asanž je šokirao Vašington.

Naravno, ovima u Ukrajini ne bi palo na pamet da hapse Višinskog da već pred sobom nisu imali slučaj šefa Vikiliksa. Primer Asanža inspirisao je vlast u Kijevu. Isto kao što će inspirisati dalje represije protiv nepodobnih novinara širom sveta. Režim Mila Đukanovića već je pokušao slično, privođenjem Gojka Raičevića. Ili tačnije, u onim delovima sveta gde se pronađu „ruski maligni uticaj“ i „činfluens“.

Ovo pitanje je postalo političko. Redakcije se više ne dele na one koje objektivno i nepristrasno informišu i ostale, već prema tome iz kog dela sveta dolaze, odakle se vesti emituju. Možete biti i sto odsto objektivni, sasvim pouzdani, analize temeljiti na stotinama podataka, koristiti jasnu metodologiju, ali istovremeno i proglašeni nepodobnim.

Zapad kreće u borbu

I te stvari će u narednim godinama biti samo još gore. Na pripremnom sastanku za samit G7 u Parizu razmatrano je pitanje suprotstavljanja „ruskom malignom uticaju“ na Balkanu. Dogovoreno je da se zarad borbe „protiv ruskih dezinformacija“ poveća prisustvo jedanaest strateških medijskih partnera. Podrazumeva se, sa Zapada.

Zaključak usvojenog dokumenta glasi: „Sjedinjene Američke Države odavno smatraju da je jaka, prosperitetna i slobodna Evropa od vitalnog značaja za američke strateške interese. Ruske vlasti i snage pod njihovom kontrolom nastoje da oslabe američki uticaj u svetu i odvoje nas od naših saveznika i partnera“.

Odmah nakon toga, britanski Forin ofis saopštio je kako će biti izdvojeno 18 miliona funti „za borbu protiv dezinformacija i lažnih vesti u istočnoj Evropi i za jačanje nezavisnih medija na Zapadnom Balkanu“. Novac će biti izdvojen u naredne tri godine i to iz Fonda za konflikte, stabilnost i bezbednost. U redu je da Amerikanci brane svoje interese i na ovakav način, propagande je uvek bilo i biće, to je sastavni deo državne politike. Isto tako je u redu i da Britanci najavljuju početak svojevrsnog informacionog rata, vidi se to i po tome što će sredstva deliti Fond za konflikte, stabilnost i bezbednost. Svako sprovodi svoje ciljeve onako kako misli da treba. Ali je obrazloženje u ovom slučaju tanko, gotovo pa neodrživo. O kakvim se to dezinformacijama radi? Gde je katalog tih lažnih vesti, koje su tako velike i značajne da mogu promeniti tok istorije?

Kazna za objektivne

Njih nema, kao što nije bilo laži i prevara u izveštajima Višinskog i u radu Asanža. Da ih je bilo, usledili bi demantiji uz prateće medijske aktivnosti, izvinjenja, obrazloženja i gubljenje legitimiteta. Da ih je bilo, mediji označeni da šire „ruski maligni uticaj“ i „činfluens“ odavno bi se sreli sa ozbiljnim optužbama i izgubili bi publiku.

Po principu „držite lopova“, nepodobnim se proglašavaju oni koji izveštavaju objektivno, čije su informacije pouzdane, a da bi se otvorio prostor za sopstvenu propagandu i plasiranje raznih poluistina. Zarad kreiranja poluistine opredeljuju se nezanemarljiva sredstva. Sa ciljem da se „iskrivi slika“ i stvori konfuzija u kojoj će postati teško razaznati šta je istina. A ako ni to ne uspe, onda uticajnim pojedincima, označenim za pretnju, sledi već viđeni scenario: optužbe za izdaju, špijunažu, krađu državnih tajni, ugrožavanje nacionalne bezbednosti, „psihološka mučenja“ i sve ostalo po redosledu.

U nizu istočnoevropskih država, predvođenih NATO jurišnicima, u kojima građansko društvo posustaje, taj film možemo uskoro gledati. Informisanja javnosti sve manje će biti, medija kao korektivnih faktora ni toliko. Ono kroz šta prolaze Višinski i Asanž predstavlja i pokaznu vežbu i upozorenje za sve ostale. Nije potrebna transparetnost, nema mesta objektivnosti. Samo propaganda. Kao tridesetih godina u Nemačkoj, kao pedesetih u Sovjetskom savezu.

Teze o „ruskom malignom uticaju“ i „činfluensu“, priče o sistemskom plasiranju dezinformacija i masovnom publikovanju lažnih vesti samo su dimna zavesa kojom treba prikriti predstojeće nepočinstvo. Sa krajnjem ciljem da se ubije slobodno informisanje kao pravo i objektivno novinarstvo kao profesija. Svako saopštavanje istine biće proglašeno izdajom ili špijunažom, a da bi se svakojake stvari proglašavale državnom tajnom i višim ciljevima i da bi se tako otvorio put za teške zloupotrebe: donošenje odluka mimo institucionalnih procedura i bez podrške naroda.

(Sputnjik)

Napišite komentar