U trendu

T.T. sindrom

Žanr: Horor
Trajanje: 105 min.

Glavne uloge:Nikola Đuričko, Sonja Damjanović, Nebojša Glogovac, Bane Vidaković, Feđa Stojanović, Dušica Žegarac, Ljubinka Klarić, Boris Komnenić
Scenario:Dejan Zečević
Producenti:Milan – Peca Nikolić, Predrag Milojević
Režija:Dejan Zečević

SINOPSIS

Tokom jedne noći 2001. godine, grupa mladih ljudi suočava se sa zaboravljenom misterijom iz 1958. godine. Umesto odlaska na žurku i dobrog provoda, oni ostaju zaključani u javnom WC-u; katakombe iznad kojih je WC sagrađen kriju, međutim, stravičnu tajnu. Nije le možda rešenje te dugogodišnje misterije grafit „T.T. sindrom“, koji se nalazi na zidu WC-a?

O T.T. SINDROMU

T.T. sindrom (Timber-Tonov sindrom) poznat je i kao „sindrom palih anđela“. Godine 1931, nemački naučnik Klaus Timber i njegov ruski kolega Sergej Tonov otkrili su postojanje specifičnog oboljenja, koje se javlja u kori velikog mozga i najčešće se manifestuje kod mladih. Bebe i deca, oboleli od ovog sindroma, vrlo često pate od jakih glavobolja, koje su ponekad praćene neprekidnim 12-časovnim plačem. U kasnijem dobu, kako obolela osoba raste, bolovi se smanjuju i potpuno nestaju u periodu adolescencije, kada se problem premešta u domen psihologije i psihijatrije. Sa godinama, sindrom počinje da se manifestuje kroz seriju psihotičnih manifestacija, kao što su potpuno otuđenje obolelog, prenaglašena urednost, agresija, izbegavanje direktnog fizičkog kontakta sa drugim ljudima i sl. U većini slučajeva, zaraženi T.T. sindromom završava u mukama, a fizički dodir sa drugim ljudskim bićem izaziva mu nepodnošljiv bol.

REČ REDITELJA I SCENARISTE

Sposobnost reditelja da manipuliše publikom jedan je od glavnih elemenata koji filmsku umetnost čine toliko privlačnom. Po mom mišljenju, film bi trebalo da se više poigrava emocijama nego intelektom. Publika u bioskopu treba da se smeje, plače… ili da se plaši. Kao najjača ljudska emocija, strah je vrlo inspirativan za reditelja. Sa druge strane, napraviti horor film – jako je teško. Njegov uspeh, pre svega, zavisi od onog „podsvesnog“, nedodirljivog trenutka, koji je teško racionalno opisati, a koji u sebi sadrži iskonske strahove kolektivnog nesvesnog. Mnogo je horor filmova koji sadrže sve žanrovske i kreativne karakteristike, ali im nedostaje taj magični trenutak, pa tako nisu ni strašni, ni dobri. Vrlo mi je drago što moje ime stoji iza filma „T.T. sindrom“, a svakom gledaocu jednostavno poručujem: „Ne bojte se! Prestravite se!“

DRUGI O FILMU

Novi film Dejana Zečevića je neobično i svakako značajno filmsko ostvarenje; ne zato što se može smestiti u kategoriju visokog profesionalnog nivoa u žanru koji gotovo da nema tradiciju u našoj zemlji, već zato što predstavlja snažnu sliku sveta u kojem živimo… kao i još poneke stvari… Naime, ne sećam se da sam ikada više poskakivao u stolici nego onda kad sam gledao još nezavršenu verziju „T.T. sindroma“, još uvek bez muzike i šumova. Da li sam ja toliko plašljiv, ili je ovaj film nešto više nego samo horor film? Mora biti da je uspeo da oslobodi neke moje lične „horore“, tako da sam se tresao ne toliko od scena nasilja i okrutnosti već od strahova čije uzroke znam samo ja. Zbog toga, „T.T. sindrom“ je pravi horor film, ali i mnogo više od toga. Iako se zasniva na strogim pravilima i ograničenjima žanra, to je istovremeno snažno umetničko delo koje oslobađa i koje je potpuno nepredvidivo.
Goran Marković, reditelj

Biblijska priča o Jovu koja govori o praroditeljskom grehu, zbog kojeg je Jov otpadnik i gubavac, zapravo je osnova priče filma „T.T. sindrom“ Dejana Zečevića. Zbog napetosti ne treba otkrivati priču, jer priča nije Arijadnin konac ovog lavirinta. Svako ko u potrazi za uzbuđenjem i dobrim filmom završi u bioskopu koji prikazuje „T.T. sindrom“, mora da odmota svoj sopstveni konac, da pronađe svoje mrvice hleba koje će ga, možda, odvesti do svetla; ali, i svetla su razna. Ovo će biti neobično, ali jedno od njih, od pravih svetala hrišćanstva, jeste i Zečevićev film; jer, pakao je nebu što je noć danu. I zbog toga je Zečevićev odličan horor film suprotnost melodrami. Ona druga polovina. Sindrom otuđenja od sebe samog, od svoje hrišćanske, božanske i ljudske suštine, čini se, jeste baš „T.T. sindrom“. I Biblija često govori o mučeništvu.
Dragana Bošković, profesor filmskog i TV scenarija na BK Akademiji

Posle odličnih filmova „Dečak iz Junkovca“ i „Kupi mi Eliota“, mladi reditelj Dejan Zečević snimio je svoj treći igrani film – „T.T. sindrom“. Ovo je u stvari autentični jugoslovenski horor film. Šta se dešava u ovoj odličnoj priči punoj napetosti i horora? Grupa mladih slučajno ulazi u otkačeno tursko kupatilo, smešteno u podzemlju Kalemegdanske tvrđave. Kao Hičkokova heroina u „Psihu“, oni, počinioci gotovo beznačajnog prestupa, upadaju sve dublje u domen zla od kojeg gotovo da nema spasa. Bespomoćni i zalutali u podzemlju, osetiće krajnji očaj dok budu pokušavali da se spasu od monstruoznog ubice, koji ih ubija jedno po jedno. Ceo film izgleda kao jedan jedini trenutak svesnosti u kojem pokvareni um počinje da vlada našim životima. Moglo bi se reći da je sve jedan somnabulni san, iz kojeg buđenje dolazi sa očajničkim krikom koji nas, ipak, ne oslobađa ni proklestva ni prvobitnog greha. Urađen maštovito, režiran precizno i znalački, sa sjajnom podelom, film nas uzbuđuje i zapanjuje, ponekad čak i šokira svojom žestinom. Iako niskobudžetan, „T.T. sindrom“ ispunjava sve tehničke i profesionalne standarde, a njegova snaga i izuzetna atmosfera postavljaju ga uz najznačajnije filmove ovog žanra viđene u poslednje vreme.
Prof. Bajo Šaranović

Dejan Zečević – reditelj i scenarista

Rođen je u Beogradu 1972. godine. Diplomirao je 1998. godine na Katedri za filmsku i TV režiju Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu. Filmografija: „Nekrofilm“ (kratki igrani film, 1993), „Noć bez sna“ (iz omnibusa „Paket aranžman“, 1995), „Dečak iz Junkovca“ (1996), „Kupi mi Eliota“ (1998).

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.