Iz hoda u ples, iz razgovora u pesmu

Da li je džez danas prevaziđena muzička vrsta za koju ovovremeni klinci uopšte nemaju sluha? Kako džez učiniti privlačnijim slušaocima 21. veka? Ubacivanjem elektronski generisanih zvukova sintisajzera umesto milozvučnih tonova klavira?

Ova muzička pitanja se u filmu „La la lend” Damijena Čazela – s kojim je jesenas započet 73. Venecijanski festival, a trenutno stvari stoje tako da je osvojio rekordnih 14 nominacija za Oskara – pretvaraju u životna pitanja glavnog junaka. Pasioniranog džez pijaniste Sebastijana (u tumačenju Rajana Goslinga) koji se bori da sastavi kraj sa krajem u Los Anđelesu, gradu svetla, filma i lepote, ali i gradu poznatom kao „drobilica” za nadu i kao „razbijač” snova i srca.

Nasuprot Sebastijanu je Mia, neiskazana glumica, došljakinja iz omalenog grada u Nevadi (Ema Stoun), devojče čiste duše i srca i nespornog umetničkog talenta koji obližnji holivudski studiji nikako da otkriju…

Sebastijan i Mia imaju i talenat i snove, ubrzo imaju i jedno drugo, a njihov put do profesionalnog ostvarenja, uz sve uspone i padove u Los Anđelesu naših dana, čini okosnicu jedne krajnje nekomplikovane filmske priče koju je Demijen Čazel čarobnim štapićem pretvorio u krajnje dopadljiv, moderan mjuzikl, dokazujući da ovaj filmski žanr itekako ima smisla i da može da ima i dobru prođu pred publikom 21. veka.

Nekada popularni žanr iz „Zlatne ere” Holivuda tridesetih godina dvadesetog veka gotovo da je potpuno nestao sa velikog ekrana, te je ovaj Čazelov pokušaj njegove revitalizacije i oživljavanja vredan pažnje i punog poštovanja. Koristeći sve poznate žanrovske stereotipe Čazelu je pošlo za rukom da stvori originalni mjuzikl o svakodnevnom životu. Mjuzikl koji istražuje i radost i bol življenja na putu ostvarenja životnih snova.

Uz plesne koreografije i muziku lakih nota koje su čarobno nadgrađene originalnim džez partiturama, uz posvetu mladim umetnicima i sanjarima, Čazelov mjuzikl na prijemčiv način slika lepotu koja najviše proizilazi iz trenutaka kada se iz hoda sklizne u ples, a iz razgovora u pesmu. I upravo taj glagol – skliznuti, najbolje opisuje prilično zadivljujuću rediteljsku veštinu da ovakvu vrstu dramaturških prelaza učini maksimalno opravdanim, uverljivo spontanim, čak krajnje prirodnim i poželjnim. Čazel je postigao da se nikakvi „šavovi” ne vide i za to zaslužuje čestitke.

Reditelj Damijen Čazel (1985) inače je i sam školovani muzičar (džez bubnjar), već je snimio žestoki film „Ritam ludila” posvećen džez bubnjarima, te se „La la lend” može smatrati i nekom vrstom prirodnog nastavka njegovih muzičko-filmskih preokupacija. U ovom svom slavodobitnom filmu čiji je naslov, zapravo, šarmantno značenjsko poigravanje (zemlja Los Anđeles, ali i zemlja lakih muzičkih nota), Čazel je imao izvanrednu podršku u direktoru fotografije (Šveđaninu) Linusu Sandgrenu i kompozitoru Džastinu Harvicu sa kojim je sarađivao i u „Ritmu ludila”.

„La la lend” naši distributeri najavljuju kao najbolji film svih vremena, što je naravno daleko od istine. Ono što jeste istina: ovo je vrlo dobar i krajnje smislen žanrovski film uz koji vreme u bioskopu brzo prolazi. U njemu mogu uživati i muzički i filmski sladokusci, ali i svi oni kojima je stalo samo do malo romantike.

(Dubravka Lakić, Politika)

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.