Undercover: Operation Wintersun
Odavno je prošlo vreme kada su godišnje izlazile barem dve odlične, nekoliko dobrih i zanimljivih i još nekoliko avantura koje su se mogle igrati. U današnjem svetu pucačina, RPG-ova i ponekog horor naslova, klasične point`n`click i slične avanture u potpunosti su zaboravljene. Godišnje, to se svodi na jednu do dve pristojne i ni blizu odlične igre. Danas je na redu jedan pravi predstavnik ovog žanra – punokrvna point`n`click avantura iz trećeg lica zanimljivog imena Undercover: Operation Wintersun.
Scenario je sledeći: za vreme Drugog svetskog rata 1942. godine u Nemačkoj organizovana je Operacija Wintersun – nemačka operacija pravljenja nuklearne bombe, svojevrstan pandan američkom "Projektu Menhetn". Pošto je to bilo doba kad je nuklearna energija bila u povojima, i o njenom korišćenju se vrlo malo znalo, s obe zaraćene strane postojalo je mnogo naučnika koji su tu energiju želeli da iskoriste za dobrobit svoje zemlje. Malo ljudi zna da su Nemci apsolutno prednjačili u istraživanjima na tom polju. Još manje ljudi zna da su Nemci bili ti koji su imali prve prave nacrte nuklearne bombe.
U igri, vi ste profesor na nekom univerzitetu u Britaniji, gde predajete fiziku i matematiku. Jednog dana dobijete poziv iz Nacionalne sigurnosti. Nakon što vam se objasni prethodna priča o nemačkom razvoju atomske bombe, vi sa svoja dva saradnika (špijuna) krećete u samo srce Nemačke da istražite koliko su daleko Nemci stigli u svojim istraživanjima. I tu počinje prava igra.
Na prvi pogled ova igra skoro u potpunosti podseća na prve nastavke legendarnog Broken Sword-a. Inventar u donjem uglu ekrana, koji se aktivira prelaskom miša, putovanje po celom svetu, čak i sam izgled glavnog lika (i njegove ženske pomoćnice) pomalo podseća na legendarnog Džordža Stobarta (George Stobbart) i lepu Niko (Nico). U svakom slučaju, kada se nešto upoređuje sa Broken Sword-om, onda to definitivno ne može ispasti loše.
Prvih nekoliko zagonetki daje vam nagoveštaj u kom će smeru igra i same zagonetke ići. Poprilično su logične, zanimljive i propraćene pomalo dosadnim profesorskim komentarima glavnog lika. I taman kad se prosečan igrač navikne na sve i pomisli da je naleteo na pravi biser ovog žanra, počinju sve one boljke zbog kojih su avanture u današnje vreme pomalo nazadovale. Što se ide dalje u igri, zagonetke postaju sve nelogičnije. Često ćete sakupljati stvari koje nikad nećete iskoristiti, dok ćete druge koristiti za bilo koju radnju. Biće tu i raznih špijunsko-akcionih delova, kada ćete pravilnim izborom puta morati da izbegnete stražarske patrole. Na određenim delovima igre čak ćete morati i da lepite pojedine komade pocepanog papira kako biste dobili celi dokument koji je neko hteo da sakrije od očiju javnosti. Uglavnom, koliko god bilo nerealnih i zbunjujućih zagonetki, one definitivno nisu ono što u igri ne valja.
Ono što u igri ne valja jesu bagovi. A ova igra definitivno poseduje širok spektar raznih bagova. Počevši od baga gde profesor konstantno ponavlja jednu rečenicu (sve dok se ne sklonite sa ekrana), pa do stvaranja random broja istog predmeta u vašem inventaru, sve zato da bi oni u sledećem trenutku nestali. Pored toga, loše strane igre su i njena sporost, to jest dužina učitavanja pojedinog ekrana. Za jednu avanturu učitavanje ekrana na kome pada sneg i trepere lampice celih pola minuta je stvarno previše. Zamislite scenu u kojoj glavni junak otvara najobičniji ormar (kako biste dobili prikaz unutrašnjosti ormara) – i za to vam treba 15 sekundi. Žalosno je i to da je i ugao kamere za jednu avanturu katastrofalan, pa se neretko događa da vaš lik pokriva vaš pogled na neku važnu stvar koju treba pokupiti ili na samo rešenje zagonetke.
Grafika je za jednu avanturu dovoljna, možda čak i natprosečno dobra, jako detaljna. Jedini je problem što su interijer i eksterijer u igri jako loše dizajnirani. Ako ste napolju, uvek će biti mrak; ako ste u nekoj kući, uvek će biti tamno i senovito, bar u početku. To, doduše, daje igri neki dodatni plus za atmosferu, ali ipak deluje previše tmurno. Animacije su zadovoljavajuće, iako su likovi mogli biti malo detaljnije dizajnirani i ne toliko kruti. Uz to, glasovna gluma i nije nešto posebno. Zvuk često kasni, ili se dešava da dođe do neke nerealne pauze u dijalogu između dva lika.
Na kraju, kao zaključak nameće se mišljenje da, što se tiče avantura, ovo nije dobar naslov. Priča zvuči zanimljivo, ali nije ni dovoljno dobro ispričana. Zagonetke su raznolike, ali nisu dovedene do savršenstva. Bagovi jednostavno ubijaju volju za nastavkom igranja, a i tmurna atmosfera će verovatno odbiti određen broj igrača. Sve u svemu, ništa ne propuštate ako ovu igru preskočite i sačekate neki bolji naslov iz ovog žanra.
Korisni linkovi
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.