Žrtve postale – HEROJI našeg vremena

Čuveni španski filozof i esejista Hose Ortega i Gaset, koji je pisao za novine, tada to nisu bile kolumne nego eseji, kazao je da su novine danas ono što je nekada bio antički forum.

To je tačno, ali ne zna imaju li uticaja. Ja pišem spontano o onome što hoću, jer imam potpunu slobodu. Tačno je da su mi kolumne postale veoma politične. Nikada sebe nisam doživljavao kao političkog pisca. Ja sam pisac, ali politika je deo života – kaže u razgovoru za Danas jedan od najuticajnijih i najnagrađivanijih španskih i evropskih pisaca Havijer Serkas, koji je tokom gostovanja na Sedmom Beogradskom festivalu evropske književnosti u Beogradu dobio je i najznačajniju italijansku nagradu za esej „De Sanktis“. Organizator festivala uzdavačka kuća Arhipelag objavila je dva romana Serkasova romana – „Salaminski vojnici“ i „Hohštapler“.

* U nedeljnom dodatku dnevnog lista „Pais“ svake druge sedmice pišete autorsku kolumnu. Da li kolumnista ima nekakvu moć, da li se čuje njegov glas?

– U Španiji se mnogo čita. Novine za koje pišem su najčitanije, čitaju se i u Latinskoj Americi. Nažalost kad ima ozbiljnih problema čita se i van Španije, na drugim jezicima. Recimo, mnogo sam, možda čak i previše pisao o problemima u Kataloniji. Još uvek je to ozbiljan problem. Pisao sam o tome za NJujork tajms, Zidojče cajtung i mnoge druge novine. Ne znam imaju li uticaja, ponudili su mi da pišem kolumnu i pišem je.

* Često ste govorili o prošlosti i ljudskoj potrebi da se prošlost zašećeri. Da li ljudi u Španiji, ali i drugde vole da budu žrtve prošlosti?

– Apsolutno, ne samo u Španiji, svuda. Ljudi uživaju da budu žrtve. Bolje rečeno, ljudi ne vole da budu žrtve, ali vole da se predstave kao žrtve. Moj roman „Hohštapler govori i o tome. Zašto niko nije posumnjao u Enrika Marka? Ima mnogo odgovora na ovo pitanje. Jedan je: zato što je bio žrtva. U našem vremenu, ne samo u Španiji i Srbiji, nego ceo svet je sakralizovao žrtve. To je ogroman problem našeg vremena, jer ih je pretvorio u heroje. Žrtve su postale heroji našeg vremena. To je velika greška, zato što žrtve zaslužuju svu moguću podršku i saosećanje. Ali, to ne znači nužno da je žrtva heroj, što je nešto sasvim drugo. Žrtva je pasivna, heroj je aktivan. Heroj je onaj ko može da kaže „ne“. O tome govori ova knjiga.

* Onda se pasivnost i nečinjenje posmatraju kao herojstvo…

– Sasvim moguće. LJudi žude za tim da budu heroji, a da to nisu, kao u slučaju Enrika Marka.

* U savremenom svetu se razvio i kult slepe poslušnosti…

– Ali i sakralizacija pobune. LJudi su poslušnici, ali žele da se predstave kao pobunjenici. Kada gledate televiziju samo vidite pobunu, svi se oko nečega bune.

* Da li se tako onda poništava čin autentične pobune?

– Naravno, zato je Enrik Marko paradigma našeg vremena, monstruozna hiperbola preuveličavanja.

* Jednom prilikom ste napisali ste da ste se razbesneli zato što vam je jedna novinarka kazala da joj je na nekom ratištu tragala za avanturom. Jesmo li i mi novinari, budući da ste i sami bili novinar, odgovorni za lažnu stvarnost koju mediji konstruišu?

– Ne, nikada nisam bio novinar, iako mnogi misle da jesam. Ja samo pišem kolumnu u novinama. Izuzetno poštujem novinarsku profesiju i ne mogu za sebe reći da sam novinar. Ali, novinari danas imaju izuzetnu odgovornost, mnogo veću nego ikada, jer novinarstvo ne preslikava stvarnost, ono je i stvara. Ono što ne osvane u medijima, ne postoji. Ponekad kad pričam sa novinarima, neki od njih mi kažu da novinarstvo više ne postoji, a ja im kažem da greše. Novinarstvo je potrebnije više nego ikad i nikad nije bilo teže baviti se tim poslom. Nije dovoljno samo reći istinu, treba raskrinkati laži. Treba raskrinkati, pre svega, one laži koje se pričaju pomoću istine. „Hohštapler“ govori o tome kako najveće i najbolje laži u sebi poseduju zrno istine i imaju ukus istine. Svaka od ogromnih Markovih laži imala je i to zrno istine. Zato novinari nisu jedini odgovorni za to što živimo u svetu koji je zatrpan lažima, ali imaju veliku odgovornost. Pre se govorilo da je novinarstvo četvrta vlast, a ja mislim da je prva.

* U govoru koji ste pre dve godine održali pred Evropskim parlamentom primajući za „Hohštaplera“ Nagradu za najbolju knjigu Evrope, kazali ste da je odnos Španije prema Evropi dvosmislen. Zašto?

– Mislim da sam u tom govoru kazao kako je Španija danas najevropejskija zemlja u Evropi. Za to je zaslužna činjenica da je moja zemlja, koja je do 17. veka bila ogromna imperija, počela da tone kad se odvojila od Evrope, što može da se dogodi i Velikoj Britaniji. Najbolji Španci su od početka 18. veka sanjali o tome da se Španija ponovo priključi Evropi. Za mene nema nikakve dvojbe – ujedinjena Evropa je jedina racionalna utopija koju smo mi Evropejci stvorili. To je jedini način da se sačuva mir, blagostanje i demokratija odnosno slobodu.

* Preti li opasnost da se Evropa pretvori u Sjedinjene evropske države? Ima onih koji ne bi hteli da se od starog kontinenta naprave SAD.

– Mislim da su SAD bile velika moderna utopija 18. i 19. veka. Želo bih, recimo, da veliki uspeh postmodernog doba bude Evropa. U evropskom slučaju je to mnogo teže i izazovnije od SAD. U Evropi je mnoštvo jezika i kultura. Mislim da je veliki izazov 21. veka stvaranje federalne Evrope koja poštuje i podstiče kulturne različitosti.

* Kako u tom svetlu vidite današnji evropski kulturni kontekst?

– Da bi se stiglo do ostvarenja te racionalne utopije još mnogo toga nedostaje. Veoma sam kritičan prema današnjoj Evropi, mnogo je problema, kao što je recimo problem migracije. Ali, takva Evropa kakvoj ja težim još uvek ne postoji.

(Danas)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike