Isključivanja i uključivanja

Paradoks našeg doba je, reklo bi se, u tome što smo istovremeno i previše i premalo povezani. S jedne strane, mnogobrojni razgovori, poslovni ili privatni, obavljaju se zahvaljujući raznoraznim čudima tehnike, a s druge strane, uprkos povećanoj mogućnosti komunikacije, stičemo utisak da je stepen otuđenja sve veći i da ljudi nikada manje nisu istinski komunicirali. Sede jedni preko puta drugih u restoranu, na klupi u parku, u istim kolima – i svako od njih razgovara mobilnim telefonom sa nekim drugim. Tako bi se najbolje dao opisati stepen otuđenosti u kojoj se nalazi savremeno društvo.
Isključiti se iz ovakvog načina komuniciranja praktično je nemoguće ako ne želimo da se pretvorimo u vukove samotnjake. Probleme, po pravilu, moramo da savlađujemo sami, ali za neke od njih ipak je potrebno pružanje podrške, i to one prave, a ne one koja stiže preko mejla, SMS poruke ili nekog drugog virtuelnog načina komuniciranja. Zbog toga je povremena isključenost potencijalno dobro rešenje. Izdvojiti svoj glas iz mnoštva glasova koji nam govore šta i kako treba da radimo. Ako već čujemo taj svoj glas, i ako ga čujemo dovoljno jasno i verujemo mu, onda ga treba i slediti. Kada se u tome uspe, onda se shvati koliko promena ume da bude prijatna. Pronalazi se svrha, ostavlja se trag.
Ukoliko se povremeno isključimo iz svakodnevice kako bismo napunili baterije za dalje pohode, postoji dobra šansa da se osećamo bolje kada se u jednom trenutku vratimo u svakodnevicu. Da li nam je baš potrebno da se nađemo na ivici krize ili u dubokoj krizi da bismo počeli da reagujemo, da razmišljamo o svom idealnom životu ili o njegovoj istinskoj svrsi?

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.