U trendu

Malo tolerancije

Čak i kada smo u potpunosti svesni toga koliko nam ništa nije po volji, potrebno je ostati pribran i tolerantan. Možemo misliti da neko ima nešto protiv nas, možemo biti skloni konfliktima i raspravama bez nekog pravog i ozbiljnog razloga, možemo svakodnevno na poslu da se suočavamo s velikom konkurencijom s kojom nije lako izaći na kraj, ali ono što ne možemo jeste da budemo netolerantni. Samo, u uslovima današnjeg života nije pogrešno postaviti pitanje da li postoji neka granica tolerancije, da li postoji nešto preko čega se nikako i nikada ne prelazi?
Činjenica je da se svako od nas u manjoj ili većoj meri trudi da drži do sebe. Malo ko tek tako dozvoljava da bude nadmudren ili nasamaren. Ali se i takve situacije pre ili kasnije dogode. I onda kada se tom prilikom pogledamo u ogledalu, pa umesto svoje vidimo (baš kao u crtanim filmovima) magareću glavu s velikim ušima, logično je da se zapitamo dokle treba trpeti određeno ponašanje. Ukoliko se dogodi da smo magarence u ogledalu videli zahvaljujući prvenstveno svojoj naivnosti, nemamo na šta da se žalimo. A ne treba ni očajavati (ili bar ne preterano). Loša iskustva postoje zbog toga da bismo iz njih nešto naučili, da bismo sledeći put bili obazriviji, ali isto tako služe i tome da preispitamo granice svoje tolerancije.
Ravnodušnost svakako nije rešenje. Preterano energično, agresivno ponašanje – takođe. Da li je onda tolerancija nešto između, neka vrta napora da se diplomatski način rešavanja problema postavi između ravnodušnosti i agresivnog nametanja svog stava? Da li je tolerancija zapravo samo formalno pitanje ispoljavanja svog stava, makar on bio i dijametralno suprotan onome što treba da se čuje, na način koji je prihvatljiv samo zbog toga što je upakovan u umerenost?

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.

Pošalji komentar