Elvis i Lennon ćaskaju sa surferima!

Da li je Elvis zaista živ? Sudeći po tome da su mnogi razgovarali sa njim i da je u ćaskanju neumoran, jeste. Ipak, niko ga još uvek nije video (osim likova koji tvrde da su ga povezli dok je autostopirao ili ga videli u lokalnom supermarketu kako kupuje svoju omiljenu vrstu gumenih mentol-bombona).

Elvis o kome pričamo je, u stvari, primer veštačke inteligencije, tehnologije koja poslednjih godina pokazuje fascinantne rezultate i za koju se smatra da će predstavljati osnovu na kojoj će budući kompjuteri i roboti funkcionisati. Pojam „robot“ se ne upotrebljava samo za mašine koje postoje i izvršavaju operacije u trodimenzionalnom prostoru, već i za aplikacije koje su već duže vreme u upotrebi na Internetu.

Početak ekspanzije ovakvog softvera su bili programi koje pretraživači koriste u analizi web-strana i njihovom indeksiranju, a poslednjih godina je primetan brzi razvoj ovakvih aplikacija koje, u sve većoj meri, poseduju moć autonomnog odlučivanja, pa čak i učenja. Tehnologija je, ipak, još dosta daleko od pojma inteligencije, ali su programeri i istraživači na dobrom „tragu“.

Primer jednog takvog projekta je i E.L.V.I.S., lokacija na kojoj možete proćaskati sa kraljem rock“n“roll-a i sami proveriti u kojoj je meri tehnologija chatbot-ova (skraćenica od „chat robots“) uznapredovala.

Nije samo Elvis Prisli naprasno progovorio – „oživeo“ je i Džon Lenon, koji je podjednako raspoložen za druženje ili odgovaranje na pitanja svojih obožavalaca.

Odgovori oba ova robota su, uglavnom, bazirani na brojnim intervjuima koji su oni dali, ali i na iskustvu i rečniku mnogih programera koji su u projektima učestvovali. Kada razgovarate sa njima, često odgovori deluju savršeno „živo“, a ponekad su i duhoviti. Ipak, sve zavisi od toga kakva pitanja postavljate, pri čemu konverzacija može da deluje pomalo „trapavo“ ili zbunjujuće.

Robot koji važi sa „najbrbljivijeg“ i najsavršenijeg je, ipak, Alice, koja će vas povremeno zbuniti i naterati vas da posumnjate da je sa druge strane prava, živa osoba. Ovaj softver je 2000. godine dobio prestižnu Loebner nagradu, koja je tada po prvi put dodeljena u kategoriji „najljudskiji kompjuter“. Začetnik ovog projekta je Dr Richard Wallace, koji je okupio čak 300 programera-entuzijasta da bi „oživeo“ svoju „štićenicu“.

Tvorac Alice kaže da su njene misli u velikoj meri refleksija njegovih sopstvenih shvatanja i mišljenja, ali i da rad na projektu neprekidno traje i da ona postaje sve autonomnija. Mesečno sa ovim robotom ćaska oko 6.000 ljudi, a Dr Richard Wallace pažljivo analizira svaki od ovih razgovora, koristeći ih kao osnovu i putokaze za buduća poboljšanja.

Alice je potpuno otvoren projekat, odnosno u pitanju je softver sa tzv. otvorenim kodom, koji svako može da preuzme i pokuša da ga poboljša, promeni, unapredi. Broj programera koji rade potpuno besplatno, kao i sam Richard Wallace, raste a on sam se nada da će ipak neko primetiti trud i potencijale ovog projekta i finansirati dalji razvoj. Glavna „meta“ su mu kompanije zainteresovane za novi vid usluga u ecommerce-u ili telekomunikacijama.

Ovo nije jedini projekat te vrste koji je u toku i mnogi vide fantastične potencijale i nebrojene mogućnosti u robotima-pričalicama. Oni bi, u bidućnosti, mogli da se „infiltriraju“ u svaki zamislivi segment života, pomažući ljudima da dođu do željenih informacija i pomoći. Takvi virtuelni partneri bi mogli da postanu deo automobila budućnosti, odgovarajući na pitanja vozača kada se on, recimo, izgubi na putu. Na sajtovima bi mogli da imaju ulogu domaćina koji bi odgovarao na sva pitanja posetilaca, a mogućnost takve interakcije ima i ogromni potencijal u industriji zabave.

Srodne teme: