HTC Desire

Čak i nakon što se pojavio novi iPhone, mobilni telefon HTC Desire ostaje izuzetno dobar model koji najbolje pokazuje šta sve može da učini Android ako ga pokrenete na pravom hardveru. Jer ono što Desire čini zanimljivim jeste upravo hardver, to jest način na koji skoro grubom fizičkom silom rešava sve probleme s kojima se Android suočio tokom godine. Nedostatak dinamike u radu s interfejsom, ponekad sporo pokretanje aplikacija, problemi s multitaskingom, sve je to sada prošlost pošto Desire ima procesor Snapdragon radnog takta 1GHz, koji prati i odgovarajuća količina memorije.
Iako ovo možda zvuči kao marketinški materijal, oduševljava što je sve to i istina, pa se može reći da je ovo najbrži Android telefon s kojim ćete se sresti. Istovremeno, žalosno je što posle iskustva s HTC Desire-om možemo takođe reći da on dokazuje da je za prijatan rad praktično neophodno osigurati možda i preterano jaku hardversku platformu. Iako Android radi i na slabijim telefonima, korisničko iskustvo bitno je bolje na telefonima s jačim procesorima, mada u stvari ne bi trebalo da bude tako; slabiji telefoni morali bi ipak da pruže korisniku osnovne funkcije podjednako brzo kao i jači modeli.
Dizajnerski, HTC Desire potpuno prati nove koncepte osnovnog telefona koje smo imali prilike da vidimo već na modelu HTC Legend. Ima jasne, ali veoma zaobljene linije, s tim da je je dizajn modela HTC Desire bitno konvencionalniji. Jedan od razloga je to što je HTC Legend radikalni predstavnik novog dizajna telefona, pa ima kućište napravljeno od jednog jedinog komada aluminijuma, dok je HTC Desire predstavnik stare škole dizajna, s mnogo više plastike na celom telefonu. Ovo znači i da HTC Desire nešto prijatnije leži u ruci, ali mora se priznati da bismo, kada već o dizajnu pričamo, voleli da vidimo telefon s nešto naglašenije ukošenom donjom stranom kućišta. Legend je u tome možda i preterao, dok kod Desire-a činjenica da je kućište malo izvučeno prema spolja skoro i ne dolazi do izražaja.
Upravljanje telefonom rešeno je pomoću optičkog senzora i četiri klasična tastera koji su smešteni pored njega, ali senzor skoro da i ne koristite, jer je, zahvaljujući brzini telefona i osetljivosti ekrana, za skoro sve sasvim dovoljno koristiti baš ekran i prste. Jedini izuzetak od pravila čini taster za povratak u meni, što u stvari znači da se Android polako, ali sigurno približava paradigmi koju je nametnuo iPhone: jedan hardverski taster služi za povratak, a za sve ostalo služi ekran.
Upravo je ekran jedna od velikih stvari na ovom telefonu. Reč je o velikom (3,7-inčnom) ekranu prilično visoke rezolucije od 800 x 480 tačaka. Ugrađena je i podrška za multi-touch, koju HTC naziva "pinch-to-zoom", to jest "štipanje", prvenstveno kako bi izbegao problem s patentima. Kombinovao je interfejs s modelom HTS Sense, a to znači da ćete veoma brzo, posle bukvalno desetak minuta, intuitivno početi da koristite osnovne pokrete s dva prsta za prebacivanje među često korišćenim aplikacijama, što je ujedno i najbrži način rada na ovom telefonu.
Uz procesor koji smo već pomenuli, drugi deo jednačine koja garantuje prijatno korisničko iskustvo jeste dovoljna količina memorije; u ovom slučaju 576 MB RAM-a. Uzevši u obzir to da će tek s najnovijom verzijom Android-a biti moguće da se aplikacije pokreću s kartice, prvenstveno zbog sigurnosnih ograničenja koja nameće sam operativni sistem, i dalje važi da je dobro imati što je više moguće radne memorije. Sam uređaj inače podržava kartice microSD do 32 GB kao prostor za korisničke datoteke. Kamera je 5 MP i, iako jeste dobra, verovatno je "najobičniji" deo celog ovog telefona. Slike su korektne, ali ni po čemu posebne. Jedino što se u svakodnevnom korišćenju čini da je ugrađeni objektiv nešto šireg ugla gledanja nego kod prosečnih telefona. Cena modela HTC Desire je oko 450 evra.

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.