Microsoft kritikuje otvoreni izvorni kod, a koristi ga

Organizacija Free Software Foundation objavila je nedavno da će podržati nove softverske projekte Mono i DotGNU koji predstavljaju svojevrsnu open source code alternativu Microsoft-ovoj razvojnoj platformi .net. Mada će Mono i DotGNU ponuditi različite komponente, njihovi projekti će biti uzajamno komplementarni, saopštila je pomenuta organizacija.

Kompanija Ximian iz Bostona, jedno od značajnijih imena iz porodice otvorenog izvornog kôda, stoji na čelu razvoja projekta Mono, čiji je cilj da postane GNU/Linux verzija Microsoft-ove razvojne platforme za .net tehnologiju. Mono će sadržati komponente kao što su kompilator za jezik C#, središnju programersku komponentu cele ideje, potom kompilator Common Language Runtime i komplet bibliotekâ klasâ koje ispunjavaju i zadovoljavaju standarde platforme .net. To znači da će bilo koja .net aplikacija razvijena na platformi Mono moći da se izvršava kako u Windows/.net okruženju, tako i pod bilo kojim okruženjem koje podržava Mono, uključujući tu i GNU/Linux i Unix.

Projekat DotGNU, koji će predvoditi Dejvid Šugar, menadžer za tehnologiju kompanije FreeDevelopers.net, biće usmeren na razvoj besplatnog softvera koji omogućuje decentralizovane mrežne usluge i autentifikaciju.

Kompanija Microsoft je poznata sa svojih kritika usmerenih prema pokretu za otvoreni izvorni kôd, a naročito prema njegovoj Opštoj javnoj licenci (GNU General Public Licence, GPL). Ova licenca, naime, nalaže da softver koji sadrži izvorni kôd koji je već pod Opštom javnom licencom mora postati podložan uslovima te iste licence.

Sa druge strane, i pored agresivnih kritika koje upućuje pokretu za otvoreni izvorni kôd, Microsoft već dve godine u jednom od svojih proizvoda “pritajeno” objavljuje izvorni kôd koji je pod tom licencom.

Microsoft u svojoj ponudi ima proizvod pod nazivom Interix koji služi prenošenju Unix aplikacijâ na platforme koje rade pod nekim od operativnih sistema iz familije Windows. Interix sadrži kompilator GCC (GNU Compiler Collection), proizvod razvijen od strane Ričarda Stalmana, osnivača Free Software Foundation, koji pokriva Opšta javna licenca. U slučaju kakav je Interix, Microsoft je jedino obavezan da dostupnim učini izvorni kôd kompilatora (prevodioca iz programskog u mašinski, odnosno binarni jezik), a ne ceo softverski proizvod u okviru kojeg se kompilator isporučuje. Bredli Kun, predstavnik za medije Free Software Foundation koja nadzire GCC i ostale projekte otvorenog izvornog kôda, komentariše Microsoft-ov stav na sledeći način: “Licemerno je sa njihove strane što izvlače korist iz GPL softvera, a istovremeno ga kritikuju”. Odgovarajući na te kritike, viši potpredsednik kompanije Microsoft Krejg Mandi kaže: “U mnogim slučajevima postoji tehnička potreba za takvim alatima da bi se aplikacije uspešno prenele sa jednog sistema na drugi. Alatke sa otvorenim izvornim kodom bile su sastavni deo Interix-a onakvog kakav smo kupili i mi ih održavamo da bismo ispunili potrebe i zahteve naših klijenata. Microsoft razvija i objavljuje sve nove proizvode prema modelu komercijalnog softvera, mada povremeno, zbog kupovina, zalazi i u ove vode”. Ipak, formulacija “tehnička potreba” koju koristi Mandi je više eufemizam za nesposobnost samog MS-a da izađe na kraj sa prenosom aplikacija sa jedne na drugu platformu.

Zanimljivo je, dakle, videti kako je došlo do toga da softver otvorenog izvornog kôda završi u Microsoft-ovoj ponudi, s obzirom da je korišćenje GPL-a u neposrednoj suprotnosti sa MS-ovim (sve jačim) kritikama usmerenim upravo na račun GPL-a, pri čemu zvaničnici diva iz Redmonda idu čak i dotle da nazivaju GPL “ubicom intelektualne svojine”.

Microsoft je Interix dobio 1999. godine, kupivši malu kompaniju Softway Systems. Softway je razvio grupu alata kako bi korisnicima koji koriste Unix pomogao da zadrže svoje stare aplikacije i pri prelasku na Windows NT. Interix, koji se prvobitno zvao OpenNT bio je prvi proizvod koji je kupcima omogućavao da izvrše potpun i bezbolan transfer sa Unix-a na Windows.

Interix je razvijen krajem devedesetih kao reakcija na slične pokušaje koje je činio sam Microsoft, pri čemu je MS uspeo da razvije samo rudimentarne alate, vrlo male funkcionalnosti i komplikovane upotrebe.

Stoga je kroz licenci ugovor sa Microsoft-om i zajednički razvoj, Softway počeo da razvija neophodne alate. Pristup Softway-ja je bio inovativan i zasnovan na (pokazalo se, naivnoj) ideji da se od Windows-a NT može očekivati da postane otvoren operativni sistem, odnosno platforma na kojoj bi se, pored Microsoft-ovih, ravnopravno mogle izvršavati i aplikacije njegovih takmaca, koji su dotle bili pretežno orijentisani na Unix: s obzirom da mu je licencni ugovor omogućavao ekskluzivno pravo uvida u neke važne delove izvornog koda NT-a, Interix je pokušao da napravi podsistem za izvršavanje Unix aplikacija, odnosno minijaturni operativni sistem unutar samog Windows-a. U tu svrhu bio je korišćen kompilator GCC, a najveći deo inovacija koje bi Softway uneo u njega, našle bi se posle, prema odredbama GPL-a, u njegovoj sledećoj javno distribuiranoj verziji. Konačni proizvod je bio veoma visokog kvaliteta i vrlo je uspešno ispunjavao zadatke za koje je pravljen, tako da mnogi analitičari smatraju da je ovaj malo poznati alat za prenos softvera sa Unix-a na Windows mogao postati vredniji nego što danas iko može i da sanja.

Međutim, na kraju se i ova priča o kreativnosti i inventivnosti završila onako kako se okončava sudbina svih projekata koji se dotaknu Windows carstva: Microsoft je ubrzo shvatio da mu nije u interesu da Windows NT preraste u platformu koja bi predstavljala prijateljsko okruženje za suparničke proizvode, pa je zato, ništa lakše, rešio da kupi kompaniju Softway i na taj način prisvoji njen izvorni kôd. Podrobnosti u vezi sa tom kupovinom nikada nisu izašle na svetlost dana.

Microsoft je kompaniju Softway Systems uključio u svoje odeljenje koje je distribuiralo Unix aplikacije za Windows, preuzevši potpunu kontrolu nad njenom tehnologijom. Tako je Microsoft bio u stanju da, ipak, zauzda tržište ponudivši mu sopstveni proizvod (čiji je pravac i obim razvoja mogao da kontroliše), a, osim toga, povratio je i licencu za svoj izvorni kôd koju je svojevremeno prodao Softway-u.

Microsoft je potom, u januaru 2000, isporučio svoju verziju softvera, pod nazivom Microsoft Interix, pri čemu je tehnologija ostala suštinski nepromenjena. Mandi kaže: “Mi smo dosledno poštovali uslove Opšte javne licence za alate iz Interix-a i nastavićemo tako da se ponašamo sve dok budemo pružali podršku za Interix. Imajući u vidu stari kôd naših korisnika, poželjnu funkcionalnost Interix-a i činjenicu da je u njemu bilo softvera pod licencom u vreme kupovine, smatrali smo da ima smisla održavati licencnu strukturu pod uslovom da ona ostane u sadašnjem, ograničenom obliku”.

Kritičari Microsoft-a sve više i češće ukazuju na to da je svojevrstan “krstaški pohod” koji je ova kuća pokrenula protiv softvera otvorenog izvornog koda pogrešan, ali i dvoličan. Tako je, recimo, časopis Wall Street Journal nedavno preneo kako se Microsoft oslanja na projekat otvorenog izvornog kôda u još jednoj svojoj, veoma važnoj i popularnoj, usluzi: u pitanju je FreeBSD, aplikacija otvorenog izvornog kôda koja omogućuje rad pojedinih delova besplatne službe e-pošte Hotmail.

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.