Rusija vs. Indija: Kako unovčiti nizak standard i odliv mozgova?

Dok se Silicijumska dolina rve sa energetskom krizom, finansijskim problemima izazvanim recesijom i masovnim otpuštanjima, na suprotnoj strani planete, otprilike 12 časovnih zona daleko, dešava se “something completely different”. U Bangaloreu, indijskoj replici Silicijumske doline, svake nedelje u proseku jedna strana kompanija otvara svoju ispostavu.

Ekonomska kriza iz temelja drma IT industriju i pogađa čak i najveće kompanije, primoravajući ih da revidiraju svoje planove proizvodnje i sprovode radikalne mere štednje i smanjenja troškova. Istovremeno, vlada Bangalorea zakupljuje cele strane u listovima poput The Economist-a, oglašavajući mogućnost za zainteresovane investitore da “izvuku korist iz ekonomske krize tako što će svoju proizvodnju poveriti Bangaloreu”. U čemu je štos? Pa, verovatno retko koja zemlja može da ponudi izobilje slobodne, mlade, univerzitetski obrazovane radne snage koja, pritom, savršeno govori engleski, vlada zapadnim manirima u komunikaciji i ophođenju i spremna je da radi za smešne pare: jezikom brojeva rečeno, Indija raspolaže sa 150 miliona univerzitetski obrazovanih ljudi od čega njih 80 hiljada čine visoko obučeni IT profesionalci iz Bangalorea. Osim toga, cene nekretnina u Bangaloreu su bagatelne u poređenju sa Zapadom, tako da je jasno zašto u Indiji (a i šire) njenu južnu državu Karnataka, u kojoj se Bangalore nalazi, nazivaju “silicijumskom zemljom”.

Vivek Kulkarni, ministar za informacione tehnologije u vladi Karnatake, nije se, prilikom svoje posete Bostonu, nimalo ustezao niti stideo da eventualnim zapadnim klijentima jasno predstavi sve prednosti kojima Bangalore poseduje: “Za 300 dolara mesečno dobijate dobrog programera, a kvadratni metar poslovnog prostora košta svega 2,15 dolara”, koncizan je on.

Većina zapadnih, naročito američkih, kompanija ove činjenice, naprosto, ne može da zanemari. Velike kompanije poput IBM ili Cisco Systems-a su još davno uočile preimućstva angažmana radne snage u ovom regionu. Kao ilustracija brzine rasta Bangalorea dobro može da posluži podatak da je tamo 1992. poslovalo svega 13 kompanije iz sfere visoke tehnologija, dok ih danas ima – 928!

Kulkarni kaže: “Sva velika imena već su kod nas”, ali to ne znači da se apetiti i ambicije Karnatake ovim iscrpljuju. Cilj je da se i novoformirane kompanije podstaknu da takođe razmišljaju o tome da deo svog poslovanja i proizvodnog procesa izmeste u Bangalore, ne samo jer bi to značilo nove investitore i upošljavanje još više domaće radne snage, već i kako bi se trenutno najunosnija i najfrekventnija aktivnost u Bangaloreu – call centri i tehnička podrška (zahvaljujući tome što domaća populacija perfektno govori engleski i u stanju je da prilagodi svoj akcenat govornom području kojem je call centar namenjen) – proširila i na ozbiljnije poslove izrade aplikacije i većeg učešća u proizvodnji.

Jedan od predstavnika kompanije Kaminer Group, koja je bila i organizator posete delegacije Karnatake Sjedinjenim Državama, imao je zanimljivu primedbu: “U Bangaloreu svi kažu da žele da se bave aplikacijama, dok u SAD svi kažu da hoće da se bave uslugama”. U stvarnosti je trenutno uglavnom obratno, ali ubrzani rast Bangalorea nagoveštava mogućnost da se i tamo posao sa nuđenja usluga proširi i na razvoj hardvera i softvera. Pored već poznatih prednosti u vidu obučene i obrazovane radne snage, u prilog mu ide i gotovo dvanaestočasovna vremenska razlika u odnosu na SAD, koja omogućava 24-časovni radni ciklus, što za mnoge kompanije može biti vrlo značajno. Proizvodni ciklus se, tako, skraćuje na polovinu.

Jedna od najzanimljivijih stvari u celom slučaju je to što su trenutno problemi koji pogađaju globalno tržište nešto najbolje što je moglo da se dogodi za razvoj Bangalorea: “Gde god da krenete po Bangaloreu, ljudi sede i razgovaraju o tehnologiji”, kaže ministar Kulkarni.

U međuvremenu, Rusi su izgleda počeli da se osvešćuju i da razmiljaju o svojoj poziciji u celoj priči. Ovoga puta, izgleda da su odlučniji nego ikada da uzmu svoje parče kolača “teškog” više milijardi dolara. Premda Indija ima veliku startnu prednost jer raspolaže gotovo dvadesetogodišnjim iskustvom, vladom koja je veoma zainteresovana za ovaj vid saradnje i koordinira svim akcijama (nema haosa, niti nelojalnih i po opšte interese štetnih poteza), kao i stanovništvom koje perfektno govori engleski, Rusija je raspoložena da uči od Indusa i okuša svoju sreću.

Ni Indija ni Rusija, naravno, ne znaju za manjak radne snage u IT sferi. Obe zemlje raspolažu ogromnim brojem vrhunski obrazovanih inženjera koji su u stanju da razvijaju, održavaju i servisiraju softverske aplikacije. S obzirom da su u ovim dvema zemljama prosečne plate znatno niže nego na Zapadu, oni su jeftiniji od američkih ili zapadnoevropskih inženjera, što je ujedno i glavni razlog zbog kojeg su se zapadne kompanije do sada opredeljivale da koriste njihove usluge. Samo američke kompanije su, na primer, u tu svrhu u 2000. godini potrošile preko 5 i po milijardi dolara, a kompanija IDC koja se bavi istraživanjima tržišta, predviđa da će do 2005. taj iznos porasti 17,6 milijardi dolara godišnje.

Aleksej Suharov, predsednik softverske kompanije Auriga koja ima 110 zaposlenih u Moskvi, Rusija i 60 zaposlenih u Amherstu i Nju Hempširu, SAD, kaže: “Naravno, indijske kompanije su nam direktni suparnici. I mi dobijamo zahteve da damo svoje ponude, ali Indija je daleko ispred nas i mi upravo proučavamo kako im je to pošlo za rukom. Divim se onome što su Indusi postigli”.

Ron Luin, predsedavajući Komiteta za informacione tehnologije i telekomunikacije Američke privredne komore u Moskvi, između Rusije i Indije vidi velike razlike u pogledu prednosti koje svaka od njih može da ponudi: “Rusija i Indija nude različite usluge u pogledu razvoja softvera. Indija je dobra za projekte u kojima se traži ‘gola sila’, dok je Rusija dobra kada vam treba manji tim koji je jak u logičkom razmišljanju, znači u istraživanjima i razvoju”. Odraz uobičajenih stereotipa ili posledica uvida u realno stanje?

Suharov i Luin su bili među učesnicima i predavačima na IT Offshore Outscoring Exhibition and Conference, konferenciji održanoj nedavno u Amsterdamu. Oni su o ovoj temi razgovarali sa Terijem Hukom, evropskim direktorom prodaje indijske kompanije Satyam Computer Services i Džimom Vutenom, bivšim potpredsednikom holandske kompanije Ipulsys, jednog od klijenata Satyam-a. Satyam je kompanija koja upošljava preko 9.000 IT profesionalaca i nudi vrlo širok spektar IT usluga.

“Ljudi koji rade kao programeri u Rusiji zapravo su inženjeri, fizičari i matematičari koji već dvadeset godina prave stvari poput svemirskih stanica, satelitskih komunikacionih sistema i upravljačkih sistema za nuklearne elektrane. Indijski programeri su, sa druge strane, mahom ponikli iz programerskih škola”, kaže Luin.

Huk se, međutim, samo delimično slaže sa ovom ocenom: “Snaga Rusije je u tehničkom savršenstvu u pojedinim oblastima, ali postoje i indijske kompanije koje su u stanju da se sa Rusima takmiče u tom savršenstvu. Indija je toliko velika i njeno tržište toliko široko da se neke od njih takmiče i sa vrhunskim zapadnim multinacionalnim kompanijama. One manje poznate mogu se takmičiti sa svakim zahvaljujući ogromnom ljudskom potencijalu. U pojedinim delovima indijskog tržišta imate kompanije sa preko 500 programera koji rade u jezicima C++ ili Java”.

Suharov, pak, misli da je Rusija ipak u stanju da ponudi sve što može i Indija: “Protivim se svrstavanju Rusije samo u oblast ‘posebnih naučnih projekata’. Rusija je u stanju da opslužuje velike proizvođače i može ravnopravno da se takmiči sa drugima”.

Vuten je, opet, mišljenja da kompanije koje nameravaju da zapošljavaju stranu radnu snagu obično ne obraćaju naročitu pažnju na to gde im se partner nalazi, što, ipak, ne znači da to nije važno: “Ja konkurenciju ne opažam na nacionalnom, već na kompanijskom nivou. Ipak, lokalna kultura i lokacija kompanije predstavljaju značajne promenljive u jednačini rizika. Ima zemalja koje nude ovakve vrste usluga, ali ja bih se, na primer, osećao veoma nelagodno kada bih poslovao sa njima, najpre zbog političkog rizika. To se odnosi na Rusiju, mada se stanje poboljšava iz dana u dan. Slična stvar važi i za Indiju, s tim što se tamo situacija, usled njenih sve lošijih odnosa sa Pakistanom, iz dana u dan pogoršava”.

Objašnjavajući, nadalje, zašto nije odabrao rusku kompaniju za poslovnog partnera, Vuten je, i nehotice, ukazao na još jednu slabost ruskog pristupa: rekao je da mu Rusi nisu dovoljno poznati, jer se nisu predstavili odgovarajućim marketingom. Da je više znao o ruskim kompanijama i one bi dobile ravnopravne šanse da sklope poslovni ugovor.

Tu se ponovo dolazi do jedne od ključnih razlika koje, zapravo, Indiji i daju toliku prednost: podrške koju, od strane države, imaju indijske kompanije.

Suharov je, tako, prepun reči hvale za indijsku vladu koja čini sve da podupre svoju IT industriju i upućuje poziv ruskoj vladi da počne da se ponaša na isti način. Huk se slaže i ukazuje na još jedan važan aspekt u celoj slagalici: “Na mnogim odlučujućim mestima u američkim kompanijama se nalaze Indusi”. Dve države imaju dijametralno suprotan pristup problemu odliva mozgova: “Dok je Indija, pragmatično, podržala taj proces, tako da su Indusi počeli da dolaze u Sjedinjene Države još pedesetih godina, ojačavši u međuvremenu toliko da su dospeli na ključna mesta u mnogim kompanijama, što im je omogućilo da ‘isposluju’ prebacivanje poslova u Indiju, Rusija je nastojala i još uvek nastoji da odliv mozgova spreči”. Istina je da na Zapadu ima i kompanija koje se takođe odlučuju za rusku radnu snagu iz emotivnih razloga, jer u njima ima Rusa, ali je njihov broj daleko manji i nema koordinacije poteza.

Još jedan plus za Indiju je i slobodan priliv opreme, dok su stroga uvozno-izvozna pravila i brojne zabrane i dalje velika brana slobodnoj fluktuaciji ljudi, roba i kapitala u IT sferi kada je u pitanju Rusija.

Indusi, pored toga, perfektno govore engleski, što im omogućuje otvaranje call centara, što bi u Rusiji bilo, praktično, nemoguće. Ipak, Suharov, koji i sam trenutno pohađa kurs engleskog jezika, kaže: “Svi Indusi govore engleski. Mi ne možemo da pronađemo rukovodioca projekta koji tečno govori engleski, ali svi naši programeri poznaju ga koliko je potrebno, svi znaju da pišu i razumeju engleski, što je, u suštini, i najvažnije”.

Rusija je, do sada, uspela da privuče nekoliko zaista velikih kompanija, kao što su Motorola, Intel i Boeing. Većina centara koje su ove kompanije osnovale u proteklih 3 – 5 godina imala je godišnji rast od 50%, ali ruske ispostve su najčešće, ipak, samo deo međunarodne mreže. Rizik poslovanja u toj ogromnoj zemlji je ipak, još uvek, isuviše velik, o čemu svedoči i Vutenov zaključak: “Moje kolege u velikim kompanijama kažu mi da izbegavaju da se oslone samo na jednog partnera, već obično najmanje na dva. Oni treba da pripadaju različitim svetskim regionima kako bi bili sigurni da su dobro izbalansirali rizik. Velike korporacije biraju najbolje kadrove i prave jake virtuelne timove, i savršeno im je svejedno potiču li oni iz Indije, sa Filipina ili iz Rusije”.

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.