Sloboda govora na Internetu

Odluka francuskog suda u decembru 2000. godine, koja se tiče zabrane prodaje nacističkih suvenira putem Interneta, je pokrenula veliku polemiku o tome koliko je mreža slobodna i da li na njoj postoji sloboda govora. Sudski proces o kome je ovde reč se odnosi na aukcijski deo sajta Yahoo!, na kome se prodaje zaista sve i svašta, pa i predmeti koji imaju veze sa nacistima i njihovom ideologijom.

Što se tiče zakona u SAD, tamo je ovakva trgovina dozvoljena i svako može da do mile volje kupuje ili prodaje sve što ima veze sa nacistima, ali i ostalim rasističkim ili sličnim pokretima i organizacijama. Sasvim je legalno i pokrenuti sajt koji populariše bilo koju ideologiju, veru ili uverenje, bez obzira koliko sve to bilo uvredljivo za nekoga ili se kosilo sa nepisanim normama humanosti.

U Francuskoj stvari stoje drugačije – zakonom je zabranjeno propagirati nacističku ideologiju, a shodno tome, i trgovati predmetima kao što su uniforme, zastave, značke, amblemi, itd. S obzirom na činjenicu da Yahoo! ima registrovan i .fr domen, sud je sa punim pravom tražio od njih da blokiraju pristup aukcijama takve vrste francuskim građanima.

Proces je trajao više meseci i Yahoo! je pokušavao da se „izvuče“, tvrdeći da ne postoji tehnologija kojom je moguće sa 100% sigurnosti sprečiti pristup onima koji se konektuju u Francuskoj. Ipak, sud je bio uporan, angažovao specijalne savetnike po ovom pitanju i dobio uveravanja da je blokada moguća u meri od 80% do 95%. Sud je ovakvom brojkom bio zadovoljan i tražio od američke kompanije da sprovede odluku.

Mnogi su tvrdili da je Yahoo! jednostavno mogao da ignoriše odluku francuskog suda, jer nije francuska kompanija, pa prema tome, i ne potpada pod francuske zakone. Ipak, usledilo bi gubljenje .fr domena, za šta Yahoo! nije bio raspoložen, pa se odluci i povinovao.

Posle ovakve odluke se i postavilo pitanje: nije li to početak cenzure na Internetu i ograničavanje slobode govora? Neki kažu da jeste, ali se i mnogi slažu sa konstatacijom da ono što nije dozvoljeno u „offline“ svetu, ne treba da bude dozvoljeno ni online.

Drugo pitanje koje je postalo aktuelno je koliko je moguće efikasno sprovoditi cenzuru. Pokazalo se da su mogućnosti za to prilično velike i da je 95% sigurnosti u blokiranju pristupa sasvim dobra osnova za kontrolisanje onoga što surferi mogu da vide, čuju, pročitaju.

Treće vrlo bitno pitanje je kako rešiti probleme neusklađenosti zakona u različitim zemljama sveta. U pravom svetu to i nije toliki problem – ako ste na teritoriji neke države, poštujete njene zakone. Ali u svetu Interneta su stvari malo komplikovanije. Svet je, putem mreže, postao jedinstven i granice su tu potpuno ukinute i nevažne. Surfer iz Francuske može da pristupi bilo kom sadržaju koji se nalazi u bilo kojoj zemlji. Ono što ne može da nađe u Francuskoj, pronaći će na američkom sajtu, a skorašnja odluka suda je prvi slučaj ograničavanja takve slobode. Da li zakone treba usklađivati na svetskom nivou?

Pitanje mere je i ovde, kao i svuda, najbitnije. Zakoni moraju da postoje, zabranjene aktivnosti moraju da budu sankcionisane i na Internetu, samo je pitanje u kojoj meri sprovoditi takvu ideju i gde je granica kada prestaje zaštita ljudskih prava, a počinju kontrola i cenzura.

Srodne teme: