Sud naložio FBI-ju da obelodani metod snimanja tastature u slučaju Skarfo

Maja 1999. godine, agenti Saveznog istražnog biroa (Federal Bureau of Investigation, FBI) upali su u kancelariju Nikodema Skarfoa u Nju Džersiju, u kojoj u tom trenutku nije bilo nikoga, ali ne sa (uobičajenom) namerom da ugrade prisluškivač telefona ili kancelarije, već uređaj za praćenje pomeranja prstiju po tastaturi. Agenti su, prilikom jednog ranijeg upada, na Skarfoovom kompjuteru otkrili fajl pod nazivom “factors”, enkodiran sistemom PGP (Pretty Good Privacy). FBI je sumnjao da se u ovom fajlu nalaze podaci o kockarskim dugovima, koji bi potom mogli dobro da posluže u istrazi o Skarfoovim pozajmicama koju je biro vodio. U nemogućnosti da probiju šifru, agenti biroa su instalirali uređaj za nadzor korišćenja tastature, što se pokazalo dobrom idejom, jer su uspeli da dođu do lozinke, a potom i sadržaja fajla, koji je potom zaista odigrao ulogu ključnog dokaza u sudskom postupku.

Ipak, sud nije bio sasvim zadovoljan ovim. Za okružnog sudiju Nikolasa H. Politana objašnjenje Vlade, po kojem je Nacionalna bezbednost (National Security Agency) sprečava da obelodanjuje svoje metode, jednostavno nije dovoljno dobro: on je odbio da prihvati štampani izveštaj FBI-ja, a Vladi je dao rok od deset dana da objasni primenjivanu tehnologiju.

Naravno, značaj nesuglasica koje su se javile između suda i FBI-ja nije partikularne prirode, već ima mnogo dalekosežniji odraz na budućnost odnosa države prema prisluškivanju, posebno imajući u vidu da je u Americi rasprava o tehnologijama prisluškivanja i nadzora i pravu na privatnost u punom jeku.

Politanova presuda mogla bi značajno da utiče na definisanje granica zakonitosti postupaka prisluškivanja i nadzora i da odredi smernice za korišćenje tehnologija namenjenih tome, u koje spada i sistem za nadzor e-pošte Carnivore (o kojem vas je Magazin Internet Krstarice podrobno informisao prethodnih meseci), kao i mnoge druge, sa stanovišta ljudskih prava diskutabilne, tehnologije.

Vlada svoj stav pravda opasnošću u koju bi dovela živote svojih agenata, ali i slučajeve koji se trenutno vode protiv nekih stranih agenata, ukoliko bi javno iznela pojedinosti vezane za tehnologiju korišćenu u slučaju Skarfo. Sa druge strane, ima programera koji tvrde da program koji beleži tastere pritisnute na tastaturi, u tehnološkom smislu, ne mora biti ništa naročito. U tu grupu spada i Ričard Iton, predsednik kompanije WinWhatWhere, koji plastično objašnjava situaciju: “Ne radi se tu ni o kakvoj svemirskoj tehnici i uveren sam da vrhunski naučnici, angažovani našim novcem prikupljenim od porezâ, svoje dragoceno vreme sigurno ne traće na razvoj programa za snimanje pritisnutih tastera. Kažu da je korišćeni metod poverljiva stvar, a ja mislim da bi to pre moglo da se odnosi na način slanja prikupljenih podataka iz sistema. Ne znam da li su to uradili e-poštom ili nekako drugačije”.

U papirima koje je FBI dostavio sudu, snimač je opisan kao “kombinacija softvera, firmvera i/ili hardvera”, dok je advokatima obeju strana uskraćeno pravo da javno govore o ovom slučaju. Potpuna sudska dokumentacija vezana za ovaj slučaj dostupna je na web sajtu Informacionog centra za elektronsku privatnost (Electronic Privacy Information Center, EPIC), organizacije koja se bavi zaštitom privatnosti korisnika računara, računarskih mreža i drugih elektronskih informacionih sistema.

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.