Uvek prezaposlena
Ovakvih primeraka nema u baš svakom odeljenju, ali nisu ni posebno retki. Tipična situacija s njima je sledeća: vi pričate u društvu (i ta osoba stoji i sluša vas) kako ste se videli s nekim drugom ili drugaricom i super se proveli – celo posle podne ste sedeli u omiljenom kafiću i pričali o svemu i svačemu, ili ste sedeli na omiljenom mestu u parku i toliko se zaneli u priču da niste ni primetili da su vas žive pojeli komarci, ili ste celo posle podne proveli igrajući basket, kod kuće se dobro najeli i onda zaspali kao beba. Uglavnom, ispričate nešto slično. A ta osoba se, kako vi završite s pričom, uključi s nečim kao što je: „Blago tebi kad možeš tako celo posle podne! Ja imam i previše obaveza. Kada i vidim druga/drugaricu, to je na pet minuta, imam već smišljen raspored za nedelju dana unapred i mogu vam reći da neću imati ni trenutka predaha…“ Zatim nastavi da priča o svojim obavezama i o tome kuda sve mora da ide i šta sve mora da radi, ne primećujući da ste svi vi poplaveli/zaspali/diskretno (ili ne baš diskretno) se udaljili.
Kratko i jasno, ovakve osobe su „smorovi“ kojima kao da je najzanimljivija stvar u životu da vam pričaju o svojim mnogobrojnim obavezama, i da ne prestaju s takvom pričom. Sad, možete se zapitati zašto bi iko želeo da se tako ponaša. U redu, svi imaju neke obaveze i ako ste baš pretrpani obavezama, može vam biti malo lakše ako to ispričate nekome. Međutim, stalno pričati o tome? Zar je toj osobi potrebno toliko mnogo olakšavanja i, ako jeste, zašto ne prestane s nekom od tih aktivnosti? Možda ima stroge i preambiciozne matorce koji je/ga teraju na sve te aktivnosti?
Ne. Nije reč o tome. Takve osobe stalno pričaju o tome da su prezauzete jer se osećaju izuzetno nesigurno, osećaju da ih niko ne voli i da niko neće s njima da se druži. Onda pričaju o raznoraznim akcijama koje imaju i o ljudima koje viđaju (na po pet minuta) da bi pokazali kako su traženi i voljeni i da se svi interesuju za njih, ali oni su, eto, stalno u nekakvim akcijama pa jedva da stižu da se s bilo kim vide.
Takve osobe su, u suštini, usamljene i nesrećne – ali i uobražene i nije im stvarno stalo do drugih, stalo im je samo do toga da ih drugi smatraju za face. Mogu da provedu ceo veliki odmor pričajući vam o svojim obavezama, ali nema šanse da se bar nekada sete da vas pitaju kako ste, makar vam, recimo, pred njima pripala muka i vi otrčali do toaleta da se ispovraćate. Kad se vratite, zateći ćete ih u razgovoru s nekim drugim i delovaće kao da nisu ni primetili da ste nestali, a kamoli da vas pitaju šta se desilo i da li vam je dobro.
Šta s ovakvim primercima? Držite se dalje od njih i ne slušajte njihove priče. Možda oni i jesu jako usamljeni i jako nesrećni, ali iz načina na koji to ispoljavaju možete zaključiti da zaista nije verovatno da bi ikada mogli da vam (ili bilo kome drugom) budu prijatelji.
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.