„Mama, oni me plaše!“

Neretko, kad pogledate vesti ili prelistate dnevnu štampu, stvari deluju stvarno zastrašujuće. Neki su ubijeni, neki silovani, toliko i toliko provalnih krađa, napadnuti ljudi, tamo poplava, onamo zemljotres, požar… Ipak, da li je sve zaista toliko loše?
Iz vesti stičete utisak da se napadi, ubistva, silovanja, pljačke stalno dešavaju. I prirodne katastrofe, i ratovi. I da sve, generalno uzev, ide nizbrdo. Neretko, može vam se učiniti da imate prilične šanse da, čim izađete iz kuće, budete silovane, pretučene i opljačkane, ili da će se to vrlo verovatno desiti vašem detetu. I da će koliko sutra izbiti poplava, zemljotres ili požar baš tamo gde vi živite. Ili…
Tačno je da se takve stvari dešavaju, i to stalno. Međutim, i dalje velika većina ljudi ne okonča život tako što ih neko ubije. Većinu ljudi niko nikada nije prebio na ulici, silovao; proći će im čitav život a da nikada ne budu opljačkani, niti će prisustvovati požaru ili velikom izlivanju neke reke, doživeće neki zemljotres, ali nedovoljno jak da učini bilo šta osim da im se luster malo zaljulja.
Ako pogledate statistike, može se desiti da vidite da je negde čak i opala stopa kriminala u poslednjih deset godina – ali da se, paradoksalno, ljudi plaše više nego ranije. Oni ne znaju kako stvari statistički stoje, znaju samo da svaki čas čuju o nekom napadu, a pošto statistika ne funkcioniše na malim uzorcima, kao što je jedna osoba (vi ili vaše dete, na primer), onda vas vesti svaki čas podsete da vam se nešto jako loše može desiti.
Poenta? Poplava, zemljotresa, požara, ratova, ubistava, napada, pljački, silovanja i ostalih loših stvari bilo je uvek, samo smo ih manje bili svesni jer smo ređe bili podsećani na to da se tako nešto može desiti. Ali sada, uz veliki broj različitih medija i njihovo konstantno izveštavanje – neke stanice posvećene su 24-časovnom izveštavanju, a i svi ostali prenose gomilu vesti – mora se preneti nešto, mora se nekako privući pažnja, i tako budete konstantno bombardovani svim mogućim lošim stvarima koje se negde u svetu dešavaju, i to se ponavlja i ponavlja. Da li ima razloga za konstantan strah? Ne. Svakako da treba biti oprezan, poštovati neka razumna pravila bezbednosti, ali ne treba živeti zgrčen, u strahu.
Sećate li se kada ste učili o životinjama u osnovnoj školi, i čuli o tome da lisice love zečeve? I, možda, stekli utisak da svaki zec dobar deo svog života provede bežeći od lisica? Većina zečeva, zapravo, nikada u životu i ne vidi lisicu, niti dospe u bilo kakav kontakt s njom. Tako se ni vama, sasvim moguće, velika većina tih grozomornih stvari o kojima konstantno slušate nikada neće desiti.
Budite oprezni, čuvajte se, čuvajte svoje najmilije. Ali, bez panike, bez konstantnog straha – životom u panici ionako ne biste postigli ništa pozitivno, samo biste se stalno osećali loše, toliko da bi vam, možda, povremeno došlo da poželite da vas konačno zadesi neka katastrofa pa da završite više s tim.

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.