Komična i potresna priča našeg iseljenika

Jadan čovek: iz Kanade pobegao zbog hladnoće, sa Floride zbog vrućine, iz rodnog Sarajeva zbog administrativnih i egzistencijalnih poteškoća, pa se zaputio u Amsterdam, Beč, ne sluteći šta ga čeka…

1. januar

Novu godinu dočekao u krugu familije, u posebno ukrašenoj ćeliji. Gledam novogodišnji koncert kroz rešetke. Deci poklanjam čokolade, Fati sam uspeo da maznem jedan tester na Free Shop-u u Amsterdamu – Gyvency for men. Sviđa joj se. Miriše. Izgleda da će nas pustiti već za dva dana. Hrana puno bolja od one u Amsterdamu. Već sam skoro zaboravio ona čuda što smo jeli u onoj poganoj Floridi. Mekdonald, meklaud, mekintoš, Meksiko – to su samo neke od zabranjenih reči nakon našeg groznog McDonald’s iskustva.

6. januar

Zagreb. Servus lepi Zabreg moj, kaj se krije v mali toj. Opet bajbok. Uvoženje opasnih materija, oduzimaju nam baterije. Brzo nas oslobađaju iz policije, izvinjavaju se. Da ne bismo plaćali carinu, ostavljam lažni „roleks“ u policiji i otkidam dugmad sa ženine jakne da pokažem da je korišćena. Niko iz familije ne priča sa mnom. Tvrde da je moja ideja o povratku glupa.

Carinik se smeška, policajci se smeškaju, taksista se smeje – ja mislim da nešto debelo nije u redu. Nisu me čak pitali ni za putovnicu, domovnicu, šahovnicu… Pitam treba li mi viza, oni se svi grohotom smeju. Kažu, kak ste vi Bosanci bedasti.

7. januar

Oduzimaju nam avio-karte, pominju neki međudržavni sporazum. Nije mi jasno, bunim se ko Grk u zatvoru. Odustajem, iz čarapa vadim zadnje dolarske rezerve. Odlučujem se na put autobusom. Taksista prima dolare. Sreća. Baš bih se obruko. Stižemo u poslednjem času na kolodvor, banka još radi. Menjam dolare u kune za kartu i KM (valjda kilometre?) za prtljag. U čekaonici svi puše, postaje neizdržljivo. Idem do klozeta da dođem sebi. Smrdi toliko da jedva stojim na nogama, nekako se dokopam izlaza. Guramo se na ulazu u autobus, neko je prodao višak karata, biće gusto. Ja pristajem na tri sedišta za četiri karte, pod uslovom da prtljag držimo u krilu. Bolje išta nego ništa. Hajd, mislim se, nek je živa glava.

8. januar

Ovo pišem posle. Hladno je bilo da bi pingvini u nesvest pali. Al’, opet, mislim se, kako je u Kanadi. Pokušavam da zaspim, ne mogu, muzički ukus šofera gori je od onog već lošeg predratnog. Neko povraća pozadi. Neko otvorio argetu i otpakovo kuvana jaja. Povraća mi se, da hoće da zaustave autobus. Autobus se zaustavlja na tri carine i tri policije. Oduzimaju mi kožnu jaknu koju sam pre rata kupio u Turskoj. Ja sam ukočen toliko da me policajci skidaju. Kakva noć.

11. januar

Ovo pišem na kraju puta. Dva dana smo bili zaglavljeni na Makljenu. Sreća, neki iskusni putnik na ovoj relaciji imao je karton kuvanih jaja. Neki švercer pristaje da trampi paket argete za džepni „nintendo“. Glupan, ja platio „nintendo“ 4.99$ na rasprodaji. Nismo gladni. Ja sam ukočen, svaki me mišić boli. Sad svi imamo mesta, jer su policajci poskidali neke nevaljalce usput.

Napišite komentar