Tri istorijska dokaza da je Isus zaista postojao

Naučnici smatraju da je Isus Hrist zaista postojao i da ljudi nisu mogli da ga izmisle…

Možemo li dokazati da je Isus Hrist zapravo hodao zemljom pre otprilike 2000 godina? Ne ulazeći u duhovno, nauka bi zaista trebalo da pruži takav odgovor zbog fenomena koji trenutno ima 2,2 milijarde sledbenika širom sveta. Nažalost, istina o tome nije tako jednostavna.

Evo tri vrste dokaza o postojanju Isusa Hrista kao stvarne osobe, ako zanemarimo metafizička razmatranja.

1. Pisani tragovi

Pretpostavljeni vremenski okvir Isusovog života, počevši od nulte godine, nije bilo vreme u kojem su se informacije mogle širiti velikom brzinom. Ne da nije bilo interneta ili telefona, nego nije bilo ni štampanja knjiga. Zato je trebalo dosta vremena da se neka informacija proširi.

Uprkos takvim ograničenjima nekoliko decenija nakon Isusovog života, njegovo se ime počelo javljati u spisima jevrejskih i rimskih istoričara, pa u desetinama hrišćanskih tekstova, piše dr Simon Gaterkol, stručnjak za Novi zavet na Kembridžu, piše „Big tink“.

Pisma apostola Pavla iz perioda između 50. i 60. godine najstariji su tekstovi koji spominju Isusa. Oni su takođe sadržavali praktična uputstva za sve veći broj hrišćana o tome kako živeti u skladu s njihovom verom.

Prvi nehrišćanski pisac koji je govorio o Isusu bio je jevrejski istoričar Josif Flavije, koji je živeo od u I veku. On je spomenuo Hrista u svojoj istoriji judaizma.

U knjizi se Isus pojavljuje dvaput — prvi put u neobičnom odlomku o Isusovom bratu i u drugi put u paragrafu čija se autentičnost dovodi u pitanje. Istoričari misle da su ga hrišćani promenili nekoliko vekova kasnije jer su hteli da prikažu Isusa u boljem svetlu. Odavde dolazi taj odlomak.

Isusa spominju i rimski istoričari Plinije Mlađi i Tacit. U Tacitovim „Analima“ iz 115. godine spominje se Pontije Pilat, čime se aludira na Isusovo raspeće, a taj događaj vremenski korespondira s hrišćanskim jevanđeljem. Tacit nije bio veliki obožavatelj hrišćanstva. Plinije Mlađi, koji je pisao pisma caru Trajanu oko 112. godine, opisao je hrišćane koji poštuju Isusa kao Boga.

2. Svedoci

Prema dr. Gaterkolu, najraniji hrišćanski spisi o Isusu dolaze iz Pavlovih poslanica. Prva od njih datira najkasnije oko 25 godina nakon Isusove smrti, između 50. i 60. godine.

S druge strane, biografski prikazi Isusa u Novom zavetu potiču četrdesetak godina nakon Isusove smrti.

Ti vremenski rasponi otkrivaju da su zapise o Isusovom životu načinili ljudi koji su bili živi i poznavali ga ili su pak poznavali ljude koji su poznavali Isusa.

Izveštaji svedoka takođe prilično dobro odgovaraju onome što nam drugi izvori informacija govore o životu u Palestini u I veku. Na primer, brojni ljudi koji su išli kod iscelitelja poput Isusa potvrđuju se kroz arheologiju, što nam govori da su se stanovnici tog područja borili s bolestima poput gube i tuberkuloze.

Tokom proučavanja arheoloških ostataka iz Palestine otkriveno je da su između dve trećine i tri četvrtine grobova sadržavali posmrtne ostatke dece i adolescenata, kaže arheolog i profesor istorije na Univerzitetu u Floridi Bjuron Makejn.

On je naglasio da je u to vreme bila velika smrtnost kod dece i oni koji bi napunili 15 godina bili su pravi srećnici, prenosi hrvatski „Ekspres“.

Naravno, sve to i dalje ne dokazuje da je Isus Hrist postojao. Dr Gaterkol smatra da jednostavno nema smisla da bi pisci izmislili takvog čoveka i tako ga temeljno opisali i to još u vreme Rimskog carstva kad je postojalo veliko nepoverenje prema judaizmu.

S tim se slaže i Makejn u svom razgovoru za „Nacionalnu geografiju“. On kaže da ne može da zamisli nijedan drugi primer koji se tako dobro uklapa u to vreme i to područje i da bi bilo neverovatno da su izmislili takvu osobu.

3. Artefakti

Bilo je više relikvija povezanih s Isusom, ali nijedna nije dokazana kao nesumnjivo autentična. To uključuje i poznato „Torinsko platno“, na kojem je negativ Isusovog lica. Neki čak tvrde da je to komad platna u koji je Isus bio umotan nakon raspeća. Nauka i dalje raspravlja o toj mogućnosti.

Još jedna poznata relikvija sumnjive je autentičnosti, a to je „Pravi krst“. Postoje stotine fragmenata drveta za koje su mnogi ljudi kroz istoriju tvrdili da su delovi krsta na kojem je razapet Isus. Mnogi od tih fragmenata raspršeni su u raznim evropskim crkvama uprkos maloj potvrdi da zaista pripadaju krstu na kojem su razapeli Isusa.

Među ostalim navodnim relikvijama povezanih sa „Pravim krstom“ nalaze se i „Kruna od trnja“ koja mu je stavljena na glavu, ekseri kojima je pribijen i „Veronikina marama“ kojom mu obrisan znoj s čela dok je nosio krst.

„Na temelju dokaza koje imamo, može li iko sa sigurnošću da kaže da je Isus zaista postojao pre otprilike 2000 godina? Iako je nemoguće doći do nespornog dokaza, oni koji proučavaju razdoblje veruju da je neko ko je nazvan Isus Hrist zaista živeo u tom vremenskom razdoblju i na tom području“, kaže arheolog Erik Majers, profesor na jevrejskim studijima na Univerzitetu Djuk.

Da li je Isus iz Nazareta bio Božji Sin koji je mogao da čini čuda svakako je pitanje za mnogo drugačije rasprave.

(Sputnjik)

Pratite Krstaricu na www.krstarica.com