Koncert u slavu Tome Zdravkovića

Prošlo je četvrt veka kako se u nebeske visine preselio „pevač sa tužnim očima”, autor brojnih hitova bez kojih ne može da prođe ni jedno slavlje u kafani, pesama uz koje se najlepše smejemo i najtužnije plačemo. Pre 25 godina otišao je Toma Zdravković i za sobom ostavio „Danku” i „Branku”, ostavio je pesme koje pevaju i mladi i stari poput najčuvenijih „Umoran sam od života”, „Da l’ je moguće”, „Dotak’o sam dno života”, „Sliku tvoju ljubim”, „Tamburaši, tamburaši”, „Prokleta je ova nedelja”, „Kafana je moja sudbina”, „Pesme moje”…

Više od dvadeset najvećih muzičkih imena sa estrade bivše Jugoslavije okupiće se dva dana pred godišnjicu smrti autora posle čije smrti narodna muzika više nije ista. U Kombank areni, večeras, Haris Džinović, Šaban Šaulić, Halid Bešlić, Aca Lukas, Aco Pejović, Saša Matić, Duško Kuliš, Ana Bekuta, Lepa Lukić, Zoran Kalezić, Danica Maksimović, Novica Zdravković, Dragan Kojić Keba, Merima Njegomir, Marinko Rokvić, Mile Kitić, Bora Đorđević, Marija Šerifović, Enes Bešlagić, „Legende”…., glumci i sportisti, izvodiće njegove pesme uz muzičku pratnju Aleksandra Sofronijevića.

Tekstove za svoje pesme pisao je najčešće sam i skoro uvek one su bile autobiografske. Pisao je ljubavne, kafanske pesme kojima je dodatnu emociju davao njegov umirujući glas i uglavnom je u njima govorio o neuzvraćenim ljubavima i patnjama.

Pevačku karijeru započeo je u Leskovcu i to ne preterano uspešno. Završio ju je turnejom nekoliko godina pred smrt koja je nazvana „Oproštajni koncerti Tome Zdravkovića”. Novine su zabeležile, sada već davne 1987. godine, kako je Dom sindikata, u kojem je, inače, održao i svoj prvi solistički koncert, 20 dana zaredom bio dupke pun!

Veliki boem srpske narodne muzike živeo je kako je i pevao. Jednoga dana bio bi prilično bogat, drugoga bez dinara u džepu. To mu nije smetalo da živi život onako kako je želeo. Voleo je da popije, ostalo je zabeleženo kako je viđan za kockarskim stolom.

„Nikada nisam pio zato što volim alkohol, uvek je sve kretalo od nekoliko tura pića i to uvek u društvu. Radio sam u kafani, morao sam da komuniciram sa gostima i stalno bio u tom grotlu života. Postalo je navika da se sedne sa prijateljima, popriča, popije i tu povratka nije bilo”, poveravao se svojevremeno novinarima.

Pričao je i kako se ne kocka da bi dobio novac, već zato što je vreme relativno i što ga interesuje ono neobjašnjivo u ljudskoj prirodi.

„U tim krugovima kažu da sam najveća ovca koja se rodila za kocku i to je najverovatnije istina. Dok oni igraju za pare, ja se zabavljam”, pričao je pevač, kompozitor i pesnik kojem su se njegovi poštovaoci odužili podizanjem spomenika u prirodnoj veličini u leskovačkom Gradskom parku pre pet godina, a u Pečenjevcu, rodnom selu njegovog oca, spomen pločom sa natpisom „Dao sam vam dušu svoju…”. U Pečenjevcu je pre dve godine otvorena i kafana „Tomina priča”.

Znao je da se ljudi često identifikuju sa njim i da ga mnogi zbog njegovih pesama i načina života – vole.

„Ima, doduše, ljudi koji smatraju da sam budala bez para i pijanac, ali u suštini i to je deo onog što jesam. Malo otkačen, to je sigurno. Ja sam ranije mislio da sam pozer i da foliram ono štio živim. Kasnije sam shvatio da to nema nikakve veze sa foliranjem. Sutra mogu da pevam u kafani za trista starih hiljada. Jer, jedino muzika može da me ispuni do kraja i bez ikakvih drugih želja. Od nje živim i za nju živim”, rekao je jednom prilikom umetnik čija muzika i 25 godina nakon njegove smrti ispunjava i mnoge druge širom prostora bivše Jugoslavije.

Sa publikom se pozdravio 1990. godine albumom „Kafana je moja sudbina”, samo nekoliko meseci pre nego što ga je bolest prikovala za postelju na VMA u Beogradu. Posle sedamnaest godina borbe sa kancerom prostate preminuo je 30. septembra 1991. godine.

(S. Č., Politika)

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.