Prešao 4.000 kilometara, pa ipak odlučio da ne ode na zapad

Početkom januara Hišam, dvadesetjednogodišnji Marokanac, krenuo je iz svog doma ka Nemačkoj, a danas, dva meseca kasnije i oko 4.000 kilometara „u nogama“, na beogradskoj autobuskoj stanici mašta o ponovnom susretu sa sestrom, majkom i rodnim gradom.

Foto: Beta

Foto: Beta

Dok mu je krov nad glavom trenutno vagon koji zaudara na urin i izmet, Hišam priča da nema preterano radno iskustvo, niti se, kaže, završni razred neke marokanske srednje škole može prihvatiti kao ozbiljan adut na nemačkom tržištu, ali veruje da je jednostavno morao da pokuša da siromašnim roditeljima i sestri pruži ekonomsku sigurnost i pomoć.

Radeći kojekakve poslove, uspeo je da skupi dovoljno novca za avionsku kartu do Turske, sabirnog centra istomišljenika iz severne Afrike i s Bliskog istoka, da bi odatle, krenuo put grčkih ostrva.

Rutu, čamac i saputnike izabrali su trgovci ljudima, kojima je morao da plati 700 evra, kako bi ga, posle trodnevnog neprekidnog pešačenja kroz Grčku, Makedoniju i njihove šume, doveli do granice sa Srbijom.

Dolazak do Šida Hišamu nije predstavljao problem, jer je prevoz kroz Srbiju bio organizovan, ali put ka zapadnoj sreći, o kojoj je mogao da čuje samo na televiziji, konačno je prekinut.

Pre oko dve nedelje preminuo mu je otac, ostavljajući njegovu sestru i majku bez ikakvih prihoda, zbog čega je odlučio da se vrati u Maroko.

„Drugovi s kojima sam krenuo na put već su stigli u Nemačku, ali ja nisam, jer želim da se vratim“, rekao je Hišam.

Međutim, povratak u zemlju porekla nije tako lak niti brz kada ste bez dinara i ličnih dokumenata, što je, nažalost, situacija sa dvadesetjednogodišnjim Marokancem.

„Tražio sam od nekih organizacija da me vrate, ali mi je rečeno da mi za to treba 300 evra. Ja te pare nemam. Ne mogu ni da mi pomognu ni majka ni sestra, jer su veoma siromašne. Do sada bi mi već poslale novac i vratio bih se u Maroko“, objašnjava Hišam suznih očiju.

Ipak, videće ponovo rodni grad i porodicu, jer Međunarodna organizacija za migracije (IOM) organizuje povratak onih koji iskažu nameru da se dobrovoljno vrate kući, ali dok se ta višenedeljna procedura ne okonča Hišamu preostaje da se bez novca, hrane i krova nad glavom snalazi u nepoznatoj zemlji i nepoznatom gradu.

Reporteri Tanjuga zatekli su ga u parku kod Ekonomskog fakulteta u Beogradu, u trenutku kada je Centar za zaštitu i pomoć tražiocima azila grupi migranata iz Avganistana, Pakistana, Maroka i Alžira, delio humanitarnu pomoć.

Odeven u sivu trenerku, Hišam je levom rukom držao par dubokih, gumenih cipela, dok je desnom prebirao po ponuđenim pantalonama, duksevima, čarapama, peškirima i ćebadima. Njih dvadesetak isprobavalo je patike koje bi, ukoliko im veličina ne odgovara, prosleđivali drugima, dok su pantalone merili odokativno, prislanjajući ih uz sebe. Neki od njih imali su na sebi punu opremu, kako bi istog trenutka, ukoliko zatreba, mogli da krenu na put od više dana.

Baš poput Hišama, koji je sve vreme pogled skretao ka svojoj velikoj plavoj torbi punoj garderobe, brinući da mu neko ne odnose sve ono što u ovom trenutku poseduje.

Vrednost suve obuće i odeće, bez obzira što nije nova i što je neko nepoznat pre toga nosio, može da zna samo onaj ko tokom kišovitih i vetrovitih beogradskih dana spava pod vedrim nebom, ili na spojenim sedištima vagona čija su prozorska stakla rasuta preko železničkih pragova.

Kako kaže, prema njemu se ljudi u Srbiji odnose veoma dobro, hranu mu daje Crveni krst, ali uskoro će ih pozdraviti i budućnost nastaviti da gradi u svojoj zemlji.

„Jedino razmišljam o tome kako da se vratim u Maroko, da pomognem majci i sestri, pa makar radio i kao đubretar“, rekao nam je Hišam.

(Tanjug)

Pogledajte komentare (1)

Jedan komentar

Ostavite komentar

Oznake