Kad bi samo…

Svako od nas povremeno pomisli: "Kad bi samo…" Nastavak se razlikuje od osobe do osobe – neko želi veće grudi, veći penis, da bude vitkiji, da se ugoji, da ovo ima ovakvo, ono onakvo, da mu ovo ili ono bolje ide, da dobije ovo ili ono, da se neko ponaša ovako ili onako… Mnogo je različitih želja, a zajedničko im je to što pomislimo da nam samo još ta jedna stvar fali pa da budemo srećni. A nije tako.
Potpuno je normalno ponekad pomisliti: "Kad bi samo…" Svako ima želje, svako bi voleo da ponešto promeni kod sebe ili kod drugih. Povremeno imati takve misli nije ništa loše, naročito ne ako nas podstaknu da se zaista potrudimo da dobijemo to što želimo (pod uslovom da je to što želimo nešto zdravo i nešto što će nam zaista pomoći). Problem nastaje onda kad neko postane opsednut takvim mislima, recimo, kad se devojka fiksira na ideju da će joj život biti mnogo mnogo lepši i bolji ako smrša, ofarba se u plavo i stekne grudi nekoliko brojeva veće (mala tajna: uz mršavljenje po prirodi stvari idu manje grudi, ne veće, jer se grudi uglavnom sastoje od masnog tkiva – ako nema masnoće u telu, nema šta ni da "ode u grudi"). I onda, ofarba se u plavo (u redu, to nije problem), promeni režim ishrane i fizički se aktivira (ako se to radi uz savete lekara koji će preporučiti šta bi bilo zdravo za tu devojku, i to je u redu), i ode na plastičnu operaciju grudi – e, to već jeste problem, naročito ako je devojka jako mlada i/ili grudi nekoliko puta veće od onih koje bi prirodno mogla da ima.
I tu problemi tek počinju, jer devojka iz primera, i nakon što prođe kroz sve to (farbanje kose, dijetu, vežbanje, šok "odlaska pod nož" i oporavak od toga), i dalje nije srećna. Smatra da bi, recimo, guza mogla da joj bude manja, a ne može dovoljno da je smanji vežbanjem. Ili da bi baš mogla da ima i lepši nosić. I manje uši. I… Tako se ređaju želje za izmenama, i uvek je to: "Kad bi samo…" Samo što tome nema kraja.
Devojka koja želi drugačiji izgled od onog koji joj je genetika namenila i od onog što bi bilo zdravo za nju, a po nekakvim izmišljenim standardima se trenutno smatra lepim, samo je jedan od mogućih primera. Tih "kad bi samo…", opsesija ima beskonačno mnogo, i sve se nastavljaju u beskraj, jer uvek postoji još nešto zbog čega nismo srećni i zadovoljni. I uvek izostaje uviđanje da nam ni ta nova promena ne bi donela sreću, jer sreću pre svega nalazite u sebi – parčići silikona ili nova tehnološka igračka ne mogu vam doneti sreću, ne ako je već nemate u sebi, a ako je imate, onda vam ni ti dodaci nisu neophodni.
Da ne bude zabune, naravno da uvek ima mesta za poboljšanje. Možete da postanete bolji prijatelj, da više učite i dobijete bolje ocene, da zdravije živite pa da u skladu s tim i izgledate bolje… Ali, treba naučiti da volite sebe takvim kakvi ste – verujte, vredni ste ljubavi baš takvi – i treba naći osećaj sreće u sebi, u onome što već sada jeste (i te kako je moguće, verovatno ste sreli bar nekoga ko uopšte ne deluje nezadovoljno, iako niti ima "brdo para", niti je najbolji frajer ili najbolja riba u školi, niti ma po čemu deluje nešto ekstra), a onda potražiti čime biste još mogli da obogatite svoj život, pa da budete još srećniji.

Pogledajte komentare (1)

Jedan komentar

  • Nataša Gajić

    Ali kako da budemo srećniji i još srećniji kad polako i sigurno postadosmo tuđi problem, i oni naš, sumrak nad srećicom, u nedostatku nečeg „primamljivijeg“ što bode oči, ili oni nama. Zašto u nedostatku i nedostajanjima ne bismo „prokukali“ o, zašto uopšte postojite(mo) na ovom svijetu! Nije greška kad pred promjenom svi bježimo, pa opet u krug.

Ostavite komentar