Kompanija iz Izraela gostovala na Beogradskom festivalu igre
BEOGRAD – Izraelska kompanija Adi Butrus iz Tel Aviva gostovala je sinoć s predstavom “Još jedna stvar” u okviru 18. Beogradskog festivala igre na Velikoj sceni Beogradskog dramskog pozorišta i obradovala publiku željnu kulturnih dešavanja.
Koreograf igračkog komada je upravo i sam učesnik predstave prema kome se i zove ova trupa – Adi Butris, koji je svedeni komad bez scenografije i ukrasa bazirao na pokretu, neverbalnom teatru, radnji koja može da se odigrava svuda i nigde, univerzalno i sa opštim mestima.
U tom delu Butrus igra sa ostalim kolegama ovog kvarteta: Ariel Želbart, Žeremi Alberž i Uri Diker, svi različiti, a opet i dosta slični po načinu igre, kretanja, eksperimentisanja, velikoj posvećenosti pri mnogim akrobacijama.
Premijera novog projekta odigrala se u oktobru 2020. na sceni pozorišta „Théâtre de la Ville“ u Parizu, a plan je zapravo bio da se prvo izvede u Tel Avivu, odakle su svi akteri.
Sam proces rada je prvo bio definisan da se radi u januaru, ali se onda odložio za maj prošle godine, kada je bilo malog oslobađanja od zatvaranja (lockdown) usled pandemije.
Festival u Tel Avivu im je bio prvi cilj da prikažu najnoviji komad, međutim, kako je direkcija te smotre savremene igre morala da pređe u digitalni svet, oni su tamo imali premijeru onlajn. Ali, zvanična premijera komada “Još jedna stvar” uživo se odigrala u Parizu.
Autor Butrus u dvostrukoj ulozi, kao igrač i koreograf, stvara predstave u realističnom ključu, a taj realizam podrazumeva pokret tela koji je uvek u funkciji.
Reditelju, odnosno koreografu improvizacija predstavlja osnovu, ono najvažnije – samu kreaciju.
On pronalazi pokret u igraču, a ne nalazi igrača u pokretu, to je suština rada ovog umetnika, kako je skoro istakao.
Muzika sve vreme dominira predstavom, taj lajt motiv je prilično snažan, i odvodi publiku u snoviđenje, svet fantazije koje svako može doživeti na svoj način.
Melodije se kreću od svahilija iz Centralne Afrike, preko eksperimentalne muzike, do perioda 70-ih i 80-ih godina, kao prava senzacija, i kako je objasnio koreograf, on muziku tretira pođednako kao još jednog igrača na sceni.
Takođe veoma voli i poštuje tišinu, koja je ovde dovoljno prisutna.
Sama radnja nema klasičan zaplet, problem, sukob, već je to kvartet muškaraca, koji sve vreme izvode akrobacije, tako što se zajedno prevrću, spajaju, zalepe i ne odvajaju se, i tako ukrug, u beskonačno vreme i nepregledna prostranstva po sceni.
Butrus je veoma svestran, i poznaje muziku izuzetno, te je on ovde i napravio izbor melodija koje se provlače, jer je inače ogroman kolekcionar ploča i di-džej, voli da istražuje muziku od 1950. do 1979. godine, sa Srednjeg Istoka, Zapadne Afrike, Kariba i Latinske Amerike.
On pripoveda o ljudskim odnosima, svakodnevnom životu, a kao koreograf realizma privlači ga i politika kao tema, i to posebno politička pozadina u svojoj zemlji Izraelu.
Beogradski festival igre u selekciji osnivača i direktora smotre Aje Jung nepogrešivo svakim projektom koji dovede uspeva da oduševi probranu ili zahtevnu publiku.
(Tanjug)
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.