Kako je Diana deklasirala generala Gotovinu usred Hrvatske

„Državotvorni projekat“, kako nazivaju najskuplji hrvatski igrani film svih vremena, a koji je naslovljen kratko — „General“ i bavi se životom i delom Anta Gotovine, sa Goranom Višnjićem u glavnoj ulozi — doživeo je potpuni fijasko.

Posle premijere na 66. Pulskom filmskom festivalu, kritičari u Hrvatskoj „sahranili“ su „državotvorni filmski projekat“ reditelja Antuna Vrdoljaka, uprkos oduševljenju hrvatske predsednice Kolinde Grabar Kitarević.

U najkraćem, kritika je ocenila film „General“ kao — politički nepošten, autocenzurisan, dosadan i ideološki film, kome, kako navodi filmski kritičar „Jutarnjeg lista“ Jurica Pavičić — „pandan nisu ni ’Sutjeska‘ ni ’Vrhovi Zelengore‘, nego staljinistički filmovi, u kojima Staljin dodirom ruke popravlja traktor“.

Pisac i novinar Muharem Bazdulj kaže za Sputnjik da je pomalo pratio i snimanje „Generala“, koje se bilo prilično odužilo. Interesantno je da je u hrvatskoj javnosti taj film, uoči prikazivanja, bio toliko privilegovan u odnosu na druge, da su mnogi važni hrvatski režiseri odustali od učešća na Pulskom festivalu, računajući da neće imati nikakve šanse da osvoje nagrade.

Velika očekivanja

U kontekstu tih velikih očekivanja i te pompe, koja je nastala još uoči snimanja filma, kao i te ideje — da je sve to napravljeno da bude nacionalni projekat: od Gorana Višnjića, međunarodno najslavnijeg hrvatskog glumca koji je, na neki način, i svetska zvezda, do Antuna Vrdoljaka i cele njegove biografske vertikale, preko novca i budžeta — puno se očekivalo.

„To je pomalo i pravilo — kad su očekivanja jako velika, onda je teško da se ostvari sve čemu se ljudi nadaju. Nisam gledao film i ne mogu da dam vlastiti sud, ali je zanimljivo da svi prikazi koje sam čitao u hrvatskim medijima, i od kritičara čijem sudu verujem i od kritičara čije su političke i ideološke preferencije različite, imaju jedno opšte mišljenje — da je film jako loš“, kaže Bazdulj.

Prema njegovim rečima — kada bi se napravila paralela Pulskog festivala 2019. sa festivalima iz zlatnog doba SFRJ, iako takve analogije nisu najsrećnije, to bi nam — „najtragičnije govorilo o našem vremenu i o jednoj regresiji i rikvercu u kojem ovaj prostor možemo da gledamo“.

„Ukoliko bismo iz hrvatske perspektive gledali na ’domovinski rat‘, na kojem se temelji današnji hrvatski identitet, i ako bismo to uporedili sa onim što je za socijalističku Jugoslaviju značio Narodno-oslobodilački rat — opet bi prednost bila na strani SFRJ“, smatra Bazdulj.

Još crnji talas

„Jer, posle 20 i nešto godina od završetka Drugog svetskog rata, u SFRJ smo imali filmove ’crnog talasa‘, i u toj državi, na koju danas gledamo kao totalitarnu, postojala je već dovoljno razvijena kritička svest da se ključna dogma na kojoj je cela država postavljena kritički preispita“, zaključuje Bazdulj.

„U slučaju filma ’General‘ imamo jednu vrstu hagiografije, za koju se čini da ni u onim prvim godinama posle Drugog svetskog rata, kad se još sledio najrigidniji staljinistički socijalistički realizam, nije postojala“, kaže Bazdulj.

Arena u Puli

Zato bi bilo interesantno poređenje filma „General“ sa „Neretvom“ Veljka Bulajića, koji je bio najznačajniji „državotvorni filmski projekat“ socijalističke Jugoslavije.

„Ali ta ’Neretva‘ je dobacila, u takvom hladnoratovskom svetu, do pet filmova nominovanih za Oskara. Za ‘Neretvu’ je plakate crtao Pablo Pikaso i u ‘Neretvi’ su ipak glumili ljudi koji su unutar svetske kinematografije imali važniju i jaču poziciju od Gorana Višnjića. Da se ne lažemo, ‘Neretva’ je dobar film, u njemu možete da nađete i ovo i ono, što bi se reklo – plati caru carevo, jednu vrstu nužnog naklona vladajućem sistemu, ali ‘Neretva’ kao film funkcioniše. Vi kad ga gledate sad posle 50 godina, možete misliti ovo ili ono, ali to je zanatski i ne samo zanatski film koji i dalje ima smisla“, kaže Bazdulj.

„I to je ono što je, više iz pozicije sociologije kulture nego analize filma, indikativno“, smatra Bazdulj.

Diana kao iskupljenje

S druge strane, ističe Bazdulj, važno je da je na istom festivalu prikazan i dokumentarno-igrani film o Dijani Budisavljević, što — „hrvatskoj kulturi i kinematografiji daje na časti“.

„Ako je nešto trebalo da da iskupljenje ovogodišnjoj Puli za toliki fokus na Vrdoljakov film, to je onda činjenica da se film o Dijani Budisavljević pojavio“, zaključio je Bazdulj.

Ostvarenje „Dnevnik Diane Budisavljević“ u režiji Dane Budisavljević, koje govori o herojskim podvizima austrijske aktivistkinje, koja je iz užasa ustaških logora spasavala srpsku decu — apsolutni je pobednik 66. Pulskog filmskog festivala.

Potresna filmska priča, sastavljena od dokumentarnih i igranih delova, dobila je Veliku zlatnu arenu za najbolji film festivala, dok je Zlatna arena za režiju pripala Dani Budisavljević.

Pompezno najavljivani film „General“, koji je koštao tri miliona evra, doživeo je apsolutni fijasko na dodeli nagrada. Film Antuna Vrdoljaka dobio je nagrade za specijalne efekte i za sporednu mušku ulogu, koja je otišla u ruke Borku Periću, kao i za najbolju sporednu žensku ulogu, koja je pripala Olgi Pakiović.

(Sputnjik)