Šta je vrednije – olimpijske medalje ili deca bez ravnih stopala?

Nastava fiskulture dozrela je za promenu. Pedagozi fizičke kulture uskoro će prosvetnim vlastima poslati Inicijativu za inoviranje nastavnog plana i programa – fizičko vaspitanje i obaveznog izbornog predmeta – izabrani sport. Nastavnici okupljeni u Udruženju pedagoga fizičke kulture Beograda, koji su sročili inicijativu, saglasni su da je potrebno više fizičke aktivnosti u školama. Upravo to je bio i zaključak nedavnog sastanka Zorane Mihajlović, potpredsednice Vlade, sa ministrima prosvete i sporta Mladenom Šarčevićem i Vanjom Udovičićem. Povod za taj susret bio je alarmantan podatak da mnogi đaci, naročito devojčice, gotovo uopšte ne idu na časove fizičkog.

Foto: landersb/Pixabay.com

Foto: landersb/Pixabay.com

– Potencijalno ukidanje drugog stranog jezika bilo je epicentar potresa u obrazovnom sistemu, a isti efekat izazvalo je nastojanje da se informatika uvede kao obavezan predmet. Fizičko vaspitanje i obavezan izborni predmet – izabrani sport – niko ne spominje, iako su deklarativno svi za zdravlje i sport.

Kriza predmeta fizičko i zdravstveno vaspitanje počela je devedesetih godina prošlog veka. Od 1991. kada mu je oduzet zdravstveni deo, kreće sunovrat fiskulturnog obrazovanja.

– Došlo se dotle da je opravdano postaviti pitanje da li je državi danas važnije da ima deset olimpijskih medalja ili 90 odsto dece bez ravnih stopala – ističe mr Goran Petrović, predsednik Udruženja pedagoga fizičke kulture (UPFK) Beograda.

Rezultati školskog sporta ne ogledaju se samo u priznanjima sa takmičenja, jer čas fizičkog vaspitanja podrazumeva i netakmičarske oblike pedagoškog rada kao što je na primer korektivna gimnastika. Rukovodeći se primerima iz okruženja, iz Slovenije i Mađarske, nastavnici fizičkog nadležnima će predložiti da organizovana fizička aktivnost bude svakodnevica školskog života. Ne da deca imaju svaki dan fizičko, nego da uz tri časa fiskulture nedeljno dva dana pohađaju vannastavne sportske sekcije. I da to bude rešeno sistemski.

– Fizička kultura koja se usadi detetu od predškolstva do adolescentskog doba prati ga ceo život. Koliko nauči od pete do petnaeste godine, toliko će biti brzo, spretno, snažno. To su naučne činjenice. Preka potreba nije dodatno upošljavanje nastavnika nego reorganizacija nastave fizičkog, utemeljena na opredeljenju da se deci u ovoj oblasti mora posvetiti više pažnje. Zdravlje mnogih od njih trpi zbog telesnih deformiteta i gojaznosti, kao posledica nedovoljne fizičke aktivnosti – ukazuje Petrović.

Nekada su obuke plivanja i skijanja, pešačenje, đački krosevi, orijentiring, logorovanje bili neizostavni u nastavi fiskulture. I danas su ove aktivnosti predviđene, ali se, tvrde nastavnici, ostvaruju u neznatnoj meri.

– Neophodno je da se ove aktivnosti obnove, da fizičko vaspitanje zaista podrazumeva fizičku i zdravstvenu kulturu, rekreaciju i sport. Nastava plivanja nekada je bila obavezna, nismo imali more ali smo logorovali na rekama, jezerima i moru. Danas imamo bazene i đaci bi mogli na časovima izabranog sporta da uče da plivaju, ali propisi nalažu da učenici jednog odeljenja moraju da rade ono što izabere većina. To znači ako njih 12 hoće na plivanje, a 16 na fudbal, svi idu na fudbal. To mora da se promeni. Treba omogućiti deci da nauče da plivaju, skijaju, odvesti ih u kamp na jezero ili planinu, ne na letovanje i zimovanje, nego logorovanje, gde će da nauče životno važne veštine. Samo u Beogradu, prema nezvaničnim podacima, 50 do 60 odsto đaka su neplivači – napominje naš sagovornik.

Školski sport razapet između dva ministarstva

– Školski sport je kao čardak između ministarstva sporta i prosvete, ni na nebu ni na zemlji. Savez za školski sport, pri Ministarstvu omladine i sporta, nadležan je za takmičenja učenika u 13 sportova. Ali to nije deo nastave, niti nastavnika fizičkog obavezuje da pripremi ekipu za prvenstva u futsalu, košarci, odbojci, rukometu, plivanju, stonom tenisu, borilačkim veštinama Po nastavnom programu nastavnik je dužan da od prvog do osmog razreda spremi đake za takmičenja iz gimnastike, atletike i jedne timske igre. Sva sportska školska takmičenja finansira Ministarstvo sporta. Ministarstvo prosvete za to ne izdvaja sredstva kao za đačka takmičenja iz, na primer, istorije, geografije, matematike – objašnjava Goran Petrović, predsednik UPFK Beograda.

(Milenija Simić-Miladinović, Politika)

Pogledajte komentare (2)

2 komentara

  • Sava Ivanic

    – Drugi deo -,, Što se tiče ravnih stopala i olimpijskih medalja, objektivan odgovor na ovo pitanje,može se dati samo sa aspekta opšte državnih interesa. Za državu su oba problema podjednako važna, ona preko svojih organa u ovom slučaju Ministarstva za sport i Ministarstva za zdravlje, ulažući ogromna sretstva,vodi brigu o tome. Ministarstvo za omladinu i sport veoma uspešno realizuje postavljene zadatke. Svake godine, sve više omladine se bavi sportom. Naši sportisti svake godine postižu sve bolje uspehe a osvajanje medalja je suštinski deo sporta. S druge strane imamo Mi nistarstvo za zdravlje, koje vodi brigu o zravlju nacije. Ravna stopala su samo najbanalniji deo tog problema, koji ne može da reši ni sport ni medicina. Sport zato što mu to nije cilj a medicina zato što ne može, jer procenat obolelih od savremenih bolesti: ravna stola, kriva kičma, gojaznost, masna jetra,šećerna bolest…svake godine je sve veći. O tome savremena medicina kaže:“ Ne možemo da zaustavimo epidemiju, ali možemo da je ublažimo. Ključno pitanje je da pokrenemo decu da se kreću…“ ( Politika, str.18 od 26.1o. 2o16.). Problem je veoma prost ali je za sada ne vidljiv, zato što oni koji su kompeteni da ga vide ili ga još uvek ne vide ili ne žele da ga vide. Naime, radi se o prirodnim sposobnostima čoveka, koje su već dugo u opadanju, jer savremeni čovek nema potrebe za njima , sve je na dohvat ruke. Međutim, blagodeti savremene civilizacije, čovek skupo plaća. Pomenute bolesti su direktna posledica insuficijencije prirodnog kretanja savremenog čoveka i njihov razvoj se nemože zaustaviti bez uklanja ili ublažavanja njihovog uzroka. Insuficijencija prirodnog kretanja čoveka može se najefikasnije nadoknaditi fizičkim vežbanjem – treniranjem i brigom Države za stanje fizičkih sposobnosti čoveka. Da bi se to ostvarilo, neophodna je renesansa FIZIČKE KULTURE. Prof. dr Sava Ivanić.

  • Sava Ivanic

    Drage kolege, Prvi put, posle 2ooo. godine, nailazim na članak koji veoma plastično odražava konfuzno stanje u kome se naša struka nalazi. Nemam nameru da delim pamet nikome pa ni vama, već želim da pomognem struci kojoj sam posvetio ceo svoj život. Ako, ono što u daljem tekstu budem napisao, ne možete da prihvatite, bacite ga na đubre, ali vas molim, da ga predhopdno pažljivo pročitate i malo razmislite o njemu.. Prijatno sam iznenađen, da duh Difofaca još živi u nama. što vidim u terminima: Pedagozi fizičke kulture, fizičko vaspitanje, fiskultura, fiskulturno obrazovanje i fiskulturna sala. Generalno podržavam sve stavove koje je izneo G. Petrović, jer su zasnovani na logičkom i realnom stanju fizičkog vaspitanja u načim školama. Nravno, imam primedbe na mnogobrojne termine, koji se upotrebljavaju a nemaju ni logično ni stručno opravdanje. Tako na primer: Udruženje pedagoga fizičke kulture Bograda. Ako članovi pomenutog Udruženja mogu biti davno penzionisani stručnjaci za fizičku kulturu, onada nas to raduje i čini nam čast. Međutim, danas nema stručnjaka sa tim zvanjem. takođe, administativno nema ni fizičke kulture, pa takav naziv nema logično opravdanje. Upotreba termina fizička aktivnost umesto fizičko vebanje-treniranje, stručno je ne prihvatljivo, jer je termin fizička aktivnos univerzalnog karaktera, pa može da znači:dirigovanje simfonijskim orkestrom, sviranje na klaviru ili bubnjevima. Školski sport, stručno ne može biti prihvatljiv jer ima dijametralno različite ciljeve i zadatke od fizičkog vaspitanja u školi ili kako je već rekao G. Pertović:“ Školski sport je kao čardak između ministarasta sporta i prosvete, ni na nebu ni na zemlji.“ Izabrani sport, pored onoga što je G. Petrović već rekao, ima jedna dimenzija o kojoj niko ne govori, Sport zbog svoje selektivnosti, odbija veliki broj dece koja ne žele da se bave sportom. Mi, kao pedagozi, ne možemo da ih silom teramo da se bave sportom, jer od toga niko ne bi imao koristi a to znači, da sada, zbog sporta, svesno ili ne svesno, jedan deo dece isključujemo iz procesa fizičkog vaspitanja u školi koji je Zakonom određen i obavezan za svakog učenika. Ko nam daje pravo na to? Korektivna gimnastika, umesti korektivno vežbanje, jer gimnastika je sport i njime se ne može vršiti nikakva korekcija. Ovaj kratak osvrt na našu terminologiju, treba ozbiljno shvatiti, jer u borbi za afirmaciju naše struke, ona mora biti jedan od prioritetrnih zadataka. Ako želimo da afirmišemo našu struku, ne smemo dozvoliti da našu terminologiju kreiraju novinari i političari, već to moramo sami činiti. – Kraj prvog dela – Prof.dr Sava Ivanić.

Ostavite komentar