Ko bi upravljao SAD u slučaju apokalipse?

Kada je Donald Trump postao predsednik, nasledio je i užarenu geopolitičku situaciju u Ukrajini, Severnoj Koreji, Siriji, Avganistanu i na Baltiku, a dobio je u ruke najmoćniji vojni stroj koji postoji na svetu – Oružane snage SAD i njihov arsenal nuklearnih bojevih glava.

Napad na aerodrom sirijske vojske, za koji se sumnja kako je bio ishodište hemijskog napada na civile, pokazao je kako se Tramp „ne libi da upotrebi silu kada mu se to učini potrebnim, a njegovo razmeštanje raketnih razarača i nosača aviona u blizini Severne Koreje novo je otvaranje fronta što bi moglo završiti kobno po čitav svet, prenosi Jutarnji list, pozivajući se na analizu časopisa Forajn polisi.

Kako se navodi, kada bi u najcrnjem scenariju, međunarodni odnosi spali na najnižu tačku i kada bi u smeru SAD počeli da lete interkontinentalni balistički projektili s nuklearnim bojevim glavama iz smera Rusije ili Kine, pitanje je šta bi učinili Tramp i američka vlada.

Uprkos stalnoj pretnji od nuklearnog napada za vreme Hladnog rata, SAD decenijama nije imao izvodljivi plan „kako da osigura delovanje izvršne vlasti u slučaju napada“.

Bivši američki predsednik Džimi Karter je u kasnim 70-im godinama prošlog veka primetio kako nigde u službenim procedurama ne postoje odgovori na neka od ključnih pitanja: ako izvršna vlast može preživeti nuklearni rat, šta bi tačno radila nakon toga i kako ispuniti tri glavne predsedničke funkcije – da bude šef izvršne vlasti, države i vrhovni zapovednik oružanih snaga.

Nuklearna skloništa, izgrađena 50-ih godina 20. veka trebalo je obnoviti, a nisu postojale nikakve procedure za evakuaciju većeg dela populacije, zbog čega je Karter naredio objedinjavanje nacionalnog programa civilne zaštite, s ciljem da se osigura preživljavanje 80 posto stanovnika u slučaju napada.

Jedan od njegovih poteza bio je i osnivanje Savezne agencije za vanredne situacije (FEMA), koja je preuzela odgovornost za nadgledanje civilne zaštite, sigurnih lokacija za preseljenje i stvaranje nužnih zaliha za slučaj rata.

Istovremeno, Karter je preuzeo i najteži izazov – razradu mehanizma koji bi osigurao naslednicima predsednika izdavanje naredbi za nuklearni rat, za vreme i nakon nuklearnog napada.

Prema prvom planu, Kancelarija za vojsku Bele kuće dodelila je svima u redu nasleđivanja predsedničkih ovlašćenja kodna imena, koja je trebalo da kažu preživelim šefovima Pentagona.

Sledeći plan je bio osmišljen kako bi pružio fleksibilniji i decentralizovani način za očuvanje izvršne vlasti, a to je priprema pet međuagencijskih timova od po 50 ljudi, koji bi u slučaju vanrednih situacija bili razmešteni na neku od sigurnih lokacija, gde bi mogli da obavljaju sve funkcije izvršne vlasti.

Svaki tim imao bi dovoljno obučenog osoblja koje bi pružilo aktualnom predsedniku podršku u izvršavanju sva tri ključna zadatka, a komunicirali bi s drugim timovima i s preživelim elementima Pentagona, kako bi izvršavali planove za nuklearni rat- primali bi obaveštajne podatke i izveštaje o razmerama uništavanja i bili bi u kontaktu sa državnim i lokalnim vlastima.

U Karterovim planovima nalaze se i uputstva kako ponovo formirati Kongres, kako mobilisati sve nacionalne resurse, kao i kako uspostaviti sastav civilnih rezervista.

Većina Karterovih planova danas je još uvek pod oznakom tajnosti, ali mnoge je detalje moguće potvrditi iz povezanih izvora.

Forajn polisi podseća kako je CIA ubrzo nakon donošenja Karterovih planova osnovala tajnu Kancelariju za obaveštajnu podršku u vanrednim situacijama, koji priprema tročlane timove za slanje na sigurne lokacije.

Kako se navodi, iz proračunskih dokumenata vidljivo je kako su i druge savezne agencije povećale proračune kako bi obučile i opremile timove za podršku predsedničkim naslednicima.

Pentagon je testirao mobilne zapovedne centre, a ratno vazduhoplovstvo je dodelilo komunikacijske sposobnosti novijim satelitima namenjene samo za osiguranje nastavka rada vlade.

List navodi i da je predsednik Ronald Regan bio nezadovoljan Karterovim planovima, jer je verovao da nije moguće osigurati preživljavanje kabineta predsednika, a jedan od njegovih najbližih savetnika Tomas Rid, ubedio ga je da ne napusti Karterov plan, već da ga doradi.

Planovi su sigurno napredovali od tada do danas, međutim drže se u najstrožoj tajnosti, iz jasnih razloga.

U slučaju nuklearnog napada na SAD, sigurno je da bi se osigurao kontinuitet vladavine i Kabineta predsednika, a pitanje je da li bi bilo moguće osigurati i preživljavanje samog Donalda Trumpa.

(Tanjug)

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.