Sirija je meta razaranja zbog ovog „krvavog puta“

Sirija je pre sedmogodišnjih sukoba planirana za izgradnju određenih gasovoda. Gotovo je izvesno da je u pozadini političkih odluka i poteza moćnika sa Zapada koji toj zemlji ne dozvoljavaju da predahne i oporavi se — energetika.

Pored geopolitičkih marifetluka, o energetici kao mogućem razlogu za dovođenje sveta do ivice Trećeg svetskog rata, kao i posledicama, naizgled nepromišljenih postupaka, koje ne mimoilaze ni Srbiju, u emisiji „Energija Sputnjika“ sa svojim gostima je razgovarala Jelica Putniković.

Svoja stanovišta u emisiji izneli su analitičari Dušan Daković, konsultant i urednik biltena Nacionalnog naftnog komiteta Srbije, i Sergej Pravosudov, direktor Instituta nacionalne energetike Rusije.

Daković ne misli da je na pomolu Treći svetski rat, ali da se Hladni rat obnovio na polju energetike i da je to je razlog skorašnjih događanja u Siriji koja je tradicionalni partner Rusije.

„Sirija je još od Hladnog rata ruski saveznik, a sada je Putin obnovio i vojno prisustvo Rusije u tom delu Bliskog istoka. Iako Sirija sama po sebi nije bogata naftom i gasom, ona je bitan i jako važan faktor kao tranzitni pravac za naftu i gas“, objašnjava on.

Sirija je 2010. 2011. godine odbila projekat kojim je planirano da se gradi gasovod kojim bi se transportovao gas od Katara prema Evropi. Na taj način su pomršeni računi Sjedinjenih Američkih Država koje bi na taj način izbegle dominaciju Rusije po pitanju sve veće zavisnosti Evrope od uvoza ruskog gasa. Sergej Pravosudov misli da kriza u Siriji nije posledica njihove tadašnje odluke.

„Bilo je dosta razgovora o tim projektima, ali Katar je mala država okružena morem. Oni uglavnom izvoze tečni gas. Katarsko rukovodstvo zna da odnosi sa Sirijom, Turskom i Saudijskom Arabijom nisu uvek idealni i da zato nije pametno graditi gasovod koji bi prolazio kroz te zemlje. Planovi izgradnje gasovoda koji bi iz Katara vodio do Evrope nisu realni. Određeni projekti se neprestano razmatraju i nema smisla govoriti o tome da je rat počeo samo zato što je Asad rekao: ’Ne‘. U samoj Siriji se nije proizvodilo baš mnogo toga, a i te relativno male količine energenata su sada još manje zbog posledica sedmogodišnjeg rata“, kaže Pravosudov.

Sa njim se u načelu slaže i Daković koji objašnjava da određenu važnost i ima pozicija Sirije kao tranzitnog čvorišta za prirodni gas i za naftu, jer je suvozemni put gasa ka Evropi moguć jedino preko njene teritorije.

„Podmorski gasovodi ispod Mediterana su mnogo skuplji. Išlo bi preko turskog čvorišta, koje sve više jača kao centar do kojeg stiže kaspijski gas direktno do Evrope. To jesu faktori konkurencije ruskom gasu i ne treba ih potpuno zanemariti, ne sada, ali u budućnosti treba taj aspekt imati u vidu“, kaže Daković.

Uveren je da iza sukoba ogromnih razmera koji su buknuli u Siriji stoje geostrateški razlozi, a pre svega Iran, kao krajnji cilj Vašingtona, čiji su Sirija, Libija i Irak tradicionalni partneri.

„Iran je energetska sila i decenijama je samostalna država koja vodi samostalno politiku, što remeti interese SAD na Bliskom istoku. Oni su ranije imali šaha, koji je imao težinu jedne Saudijske Arabije. Radi se o vrlo stabilnoj zemlji tako da neki pokušaj destabilizacije, odnosno iransko Arapsko proleće, ne bi uspeo i verovatno bi razvio neke radikalne snage kao što se desilo posle Iraka.“

Oba naša gosta su mišljenja da novi sukobi u Siriji i geopolitičke situacije ne mogu bitno da utiču na cenu nafte čiji poremećaj je trenutan i traje nekoliko dana. Pravosudov objašnjava da od jedne države malo toga zavisi, jer se energenti ravnomerno proizvode, bez obzira na ratove koji se odavno vode na Bliskom istoku, a raste proizvodnja nafte i na Bliskom istoku i u SAD.

Daković kaže je cena nafte ipak u rukama špekulanata i da treba obratiti pažnju na to koja je to cena nafte koja odgovara i proizvođačima i potrošačima.

„Proizvođačima ne odgovara previsoka cena nafte, jer će ona da izazove smanjenje potrošnje i razvijanje alternativnih sistema uključujući energetsku efikasnost. To ni Amerikancima ne odgovara. Optimalna cena je blizu 65 dolara i prema njoj bi moglo da se stabilizuje tržište. To je cilj najave dugoročnog savezništva Rusije i Saudijske Arabije, koji svojom politikom mogu da dovedu do stabilizacije cene nafte“, objašnjava Daković.

Pravosudov je uveren da eskalacija sukoba u obliku trećeg svetskog rata nikome ne ide na ruku, pa ni Amerikancima, koji su počeli sopstvenu proizvodnju, tako da ideja da vode ratove za naftu i gas sada nema mnogo smisla.

„Najveći uvoznik nafte je Kina koja vodi politiku aktivne ekonomske ekspanzije, na primer u Africi, ali i na Bliskom istoku. Amerikanci svakako neće bombardovati Kinu. Priča o ratovima ili konfliktima za koje bi povod bili energenti nije realna. Trenutno je aktuelniji problem pijaće vode. Nafte i gasa, za sada, ima dovoljno.“

Daković takođe smatra da SAD neće ratovati kako bi sprečile određene države da prodaju svoje energente određenim kupcima, iako se na primeru Rusije i ruskog gasa pokazuje tačnost teze da su Amerikanci najveći protivnici projekta „Severni tok 2“, a ne Evropa.

„Oni imaju dva podsekretara koji su zaduženi samo za energetska pitanja. Treći svetski rat se isplati kapitalu koji kontroliše i rukovodi svetom, ali ako se otvori kriza u Iranu, to će biti jako opasan momenat za destabilizaciju sveta“, zaključuje Daković.

(Sputnjik)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike