Artur i Minimoji

Žanr: animirani, porodični
Trajanje: 102 min.
Premisa: Avantura te čeka u sopstvenom dvorištu!

SINOPSIS

Film „Artur i Minimoji“ priča je o dečaku Arturu (Fredi Hajmor) koji, pokušavajući da spase kuću svoje bake (Mija Farou) od agenta za izgradnju, ulazi u neobičnu zemlju vilenjaka visokih samo nekoliko milimetara koji žive u bašti njegove bake. Fasciniranost bajkama koje mu svake večeri pred spavanje priča baka odvodi Artura u carstvo nastanjeno majušnim stvorenjima i on puno saznaje o mudrom vladaru kraljevstva sedam zemalja, zaljubljuje se u prelepu princezu Seleniju, a podršku ima i od njenog brata Betameša i svih drugih žitelja tog sveta.

Avantura počinje od radne sobe dede Arčibalda (mudrog i inventivnog čoveka koji je misteriozno nestao pre četiri godine), omiljenog Arturovog mesta za igru, gde je jedna stara knjiga, prepuna nacrta i kojekakvih izuma njegovog deke, u kojoj on otkriva i neverovatan svet afričkih plemena. Pažljivije listajući tu knjigu, on shvata da mu je deda ostavio tragove o tome kako pronaći blago sakriveno u bašti njihove kuće, u samom carstvu Minimoja.

O FILMU

Ovaj animirani film rađen je najnovijom tehnologijom animacije i već je dobio laskavu titulu otkrivenja u filmskoj industriji i najvećeg hita u 2006. godini. Radi se o ostvarenju nastalom po istoimenom romanu Lika Besona, rađenog po ideji Selin Garsije. Ova knjiga je zajedno sa nastavcima „Artur i zabranjeni grad“, „Maltazarova osveta“ i „Artur i rat dva sveta“ već uveliko hit preveden na 34 jezika i u Francuskoj je prodat u više od milion kopija. Film „Artur i Minimoji“ predstavlja simbiozu prva dva dela knjige.

Priča nam govori o dečaku Arturu koji živi u kući svoje bake i vodi jedan krajnje normalan dečački život – u neprestanoj igri sa svojim psom Arčibaldom, u predivnoj bašti ili u radnoj sobi svog deke, koji je pod sumnjivim okolnostima nestao pre nekoliko godina. Artur je dobar i lepo vaspitan, ali je nestašan i stalno baki zadaje slatke muke. Stvari se menjaju u trenutku kada agenti za izgradnju pokucaju na vrata bakine kuće. Baka je nemoćna, kao i Arturovi roditelji, koji žive u drugom gradu i u potrazi su za poslom, ali Artur se ne predaje tako lako.

Porodična legenda kaže da je deka negde u dvorištu kuće sakrio blago koje je doneo iz Afrike, a pošto je dekina radna soba i pored svih bakinih zabrana bila Arturova najmilija igraonica, on počinje da istražuje. Tražeći blago, otkriva postojanje čudne zemlje Minimoja, koji su, verovali ili ne, stanovali u bašti njegove bake. Artur shvata da će uništenjem bakine kuće, biti uništeni i Minimoji, u čiju zemlju ulazi i zajedno s njima počinje avanturu potrage za blagom koje leži u ozloglašenom kraljevstvu kojim upravlja zli Maltazar.

Priča o Arturu nije samo priča o odrastanju ili priča o borbi dobra i zla. To je priča i o svima nama – odraslima koji smo nekada bili deca i možda smo i zaboravili da smo nekada imali svoju zemlju Minimoja, čiji su nas stanovnici štitili i pomagali nam u neprilikama. To je priča o hrabrosti koja poneki put može da bude spakovana i u tako malim stvorenjima kao što su Minimoji, ali i priča o prijateljstvu i ljubavi za koje ne postoje granice i za koje su otvoreni, pa možda čak i stvoreni svi svetovi.

„Artur i Minimoji“ vodi nas i u jedan mikrokosmos – u jedan deo bašte, upoznajući nas s njenim nasitnijim elementima i čineći ovu priču edukativnom u ekološkom smislu. Carstvo Minimoja se, dakle, nalazi u bašti Arturove bake. Minimoji žive u kućicama od suvog lišća, njihovi crepovi su od šišarki, a stanovici bašte su im prijatelji. Princeza Selinija, previše gorda za svoj uzrast, mala ratnica Minimoja, odmah postaje Arturova simpatija, ali joj ponos ne dozvoljava da prizna da je i njoj Artur zapao za oko. Njen mlađi brat Beltameš, pravi je nespretni komedijaš, ali postaje Arturov nerazdvojni prijatelj i pratilac kroz avanture.

O REŽISERU

Lik Beson (reditelj i scenarista)
Francuski Stiven Spilberg, reditelj Lik Beson ima reputaciju stvaraoca brzih ultrastilizovanih vosokobudžetnih filmova koji nailaze na odličan prijem kod široke publike. Sin dvoje instruktora ronjenja, rođen je u Parizu 18. marta 1959. Najveći deo svoje mladosti proveo je prateći svoje roditelje u krugovima „Club Med“ između Grčke i Jugoslavije. Kao i njegovi roditelji, Beson je bio pasionirani ronilac. Kad je imao deset godina, plivao je s divljim delfinom, dok su njegovi roditelji išli na ronjenje. To iskustvo ga je toliko dirnulo da je odlučio da život posveti posmatranju i proučavanju vodenih sisara tako što će postati podvodni biolog. Život u potpunom skladu s okeanom imao je dubok uticaj na Besona; ideja za film „Veliko plavetnilo“ („Big Blue“) rodila se nakon što mu je italijanski reditelj prikazao snimke svetskog šampiona u slobodnom ronjenju, Žaka Majola, koji se spuštao do dubine od 82 metra s jednim udahom vazduha. Pre nego što je ta ideja postala scenario, postojala je priča kojoj je Beson dao ime „Mala sirena“.

Kada je u 19. godini napustio školu, počeo je da gleda i po deset filmova nedeljno i igra se idejom o snimanju filma na osmomilimetarskoj traci. Kada je imao 19 godina, Beson je otišao u Holivud, gde je proveo tri godine učeći i radeći na američkim filmovima. Uticaj tog iskustva naveo je jednog kritičara da kaže da su Besonovi filmovi zapravo američki filmovi snimljeni u Francuskoj. Jedan od njegovih ranih filmova, „Prednji poslednji“, bio je uvod u njegov rediteljski debi iz 1983. – mračnu, naučnofantastičnu dramu smeštenu u budućnost – „Poslednja bitka“. To je suštinski sjajno snimljen nemi film, koji je dobio dve najvažnije nagrade na prestižnom Avorijaz festivalu naučne fantastike i još 18 nagrada na drugim međunarodnim festivalima. Sve u svemu, to je predstavljalo izuzetan početak za 24-godišnjeg reditelja. U vreme kada je snimao film, Beson je osnovao i svoju produkcijsku kuću – „Filmovi vuka“.

Besonov sledeći film, „Podzemna železnica“ (1985), bio je razigrana i zabavna krimi drama koja se u celini dešavala u pariskom metrou i bavila se životom beskućnika i sitnih lopova koji tamo žive. Po tonu i stilu, ovaj film je upoređivan s rok videom koji je postao kultni favorit u Francuskoj. Beson je zatim počeo rad na svom trećem filmu, „Veliko plavetnilo“ (1988), koji je sniman na engleskom. Ovaj film se smatra njegovim najličnijim ostvarenjem, prikazuje 12 godina razvoja i pod velikom je uticajem Besonovog iskustva posle gledanja filma o Majolu i kasnijeg susreta s velikim roniocem. Okean igra glavnu ulogu u priči o roniocu slobodnim stilom koji mora da bira između svoje ljubavi prema ženi i strasti prema moru. Iako izuzetno popularan u Evropi, film je doživeo fijasko u Velikoj Britaniji i Americi, pre svega zbog loše montaže, drugačijeg završetka i nove muzičke matrice. I tako unakažen, ovaj film i dalje predstavlja predmet divljenja zbog Besonovog zadivljujućeg korišćenja širokougaonih kadrova. Reditelj je ipak doživeo neku vrstu pravde kada je izdata trosatna integralna verzija filma.

Besonov najveći hit je bio film „Nikita“ (ili „Žena Nikita“, kako je bio prikazivan u SAD) iz 1990, film sulude brzine s pričom o problematičnoj mladoj ženi koja je postala sofisticirani i smrtonosni ubica za račun vlade. U glavnoj ulozi je bila tadašnja Besonova žena, En Parilo, a sam film je bio seksi i inteligentni triler. Zato nije iznenađujuće da je inspirisao američki rimejk, „Mesto bez povratka“, kao i seriju na američkoj kablovskoj TV.

Sledeći Besonov film iz 1994. „Leon“ (ili „Profesionalac“) obeležila je izuzetna gluma stalnog Besonovog glumca Žana Renoa, glavnog lika i zvezde u usponu, i Natali Portman, njegove štićenice. Godine 1997. Beson se vratio naučnofantastičnom žanru svojim živopisnim filmom „Peti element“, u kome su glavne uloge igrali Brus Vilis, Geri Oldman i Mila Jovović. Inspirisan sanjarenjem iz vremena kada je bio u srednjoj školi, ovaj film je bio zadivljujuće vizuelno vrtoglavo iskustvo. U Francuskoj je doživeo neverovatnu popularnost, osvojivši Cezara i Limijer nagrade za reditelja.

Dve godine kasnije, Beson je zamenio futurističke fantazije za srednjovekovnu storiju s filmom „Glasnik: Priča o Jovanki Orleanki“. Epska priča u kojoj je glavnu ulogu igrala njegova tadašnja žena, Mila Jovović, o ukletoj svetici, propala je na blagajnama i kritika ju je dočekala na nož, uprkos skupoj produkciji i velikim glumaćkim imenima.

Beson je bio i producent velikog broja filmova, uključujući i Oldmanov „Nil by Mouth“ (1997), a 1994. je snimio retko prikazivan izuzetni dokumentarni film „Antarktik“, koji ispituje život iza polarnih kapa. Najveći komercijalni uspeh postigao je serijalom „Taksi“. Beson je nedavno posetio Beograd povodom premijere filma „Artur i Minimoji“.

O GLUMCIMA

Fredi Hajmor (Artur)
Nedavno je glumio u tri velika hita: „Čarli i fabrika čokolade“ („Charlie and the Chocolate Factory“) Tima Bartona, „U potrazi za Nedođijom“ („Finding Neverland“) Marka Forstera i, nedavno, pored Rasela Kroua, u filmu „Dobra godina“ („A Good Year“). Rođen u Engleskoj, Hajmor je glumačku karijeru započeo u šestoj godini u filmu „Women Talking Dirty“, kao sin Helene Bonam Karter, a potom je glumio u filmovima „Dva brata“ („Deux freres“) Žan-Žaka Anoa i „Petoro dece i to“ („Five Children and It“) uz Keneta Branu.

Mia Farou (Arturova baka)
Nedavno smo je gledali u filmovima „Predskazanje“ i „Fast Track“ sa Džejsonom Bejtmenom i Zakom Brafom. Ćerka reditelja Džona Faroua i glumice Morin O’Salivan, Farouova je na sceni debitovala 1963. godine u predstavi „Važno je zvati se Ernest“. Dve godine je bila deo glumačke ekipe popularne sapunske opere „Gradić Pejton“. Pobrala je povoljne kritike za ulogu u „Rozmarinoj bebi“ Romana Polanskog gde je igrala pored Džona Kazavetisa.

Ovaj uspeh doneo joj je mnoge uloge na televiziji, u pozorištu i u filmovima „Veliki Getsbi“ i „Smrt na Nilu“. Filmom „Seksi komedija letnje noći“ iz 1982, postala je Muza Vudija Alena i zajedno su u narednim godinama snimili preko 30 filmova. Među njima su „Hana i njene sestre“, „Zločini i loše ponašanje“, „Muževi i žene“, „Senke i magla“ i „Elis“.

Dejvid Boui (Maltazar)
Rođen je 1947. Krajem 60-tih i tokom 70-tih, eksperimentisao je sa multimedijom i snimio nekoliko albuma. Godine 1979. debitovao je na Brodveju u predstavi „Čovek slon“. Boui se 2006. vraća glumi filmom „Prestiž“, dodajući novi naslov nizu u kome se nalaze „Čovek koji je pao na Zemlju“ Nikolasa Rega, „Poslenje Hristovo iskušenje“ Martina Skorsezea, „Glad“ Tonija Skota i „Srećan Božić gospodine Lorens“ Nagise Ošime. Boui je odigrao zapaženu ulogu u dečjem lutkarskom filmu „Lavirint“ pored tada male Dženifer Koneli.

Oficijelni sajt: