Svima su poznate priče i basne o ježevima. Mali su, slatki, uvek mudri i beskrajno simpatični. Videti ježa u prirodi takođe je prelep prizor, mada to još uvek nije retkost, jer ježeva ima svuda. Treba samo bolje pogledati i on je tu.
Telo ježa je odozgo i sa bokova obraslo bodljama, i to uglavnom smeđe boje sa belim vrhovima. Stomak, noge i glava su mu obrasli dlakom čija je boja slična boji zemlje, pa je zbog toga i teško primetiti ga u travi. Bodlje mu služe za zaštitu od neprijatelja. Čim ga neko od neprijatelja napadne, jež se vešto sklupča u bodljikavu lopticu. Zašto to radi? Da bi na taj način sakrio svoje nezaštićene delove tela kao što su glava, noge, ali i rep. Kako to radi? Odgovor na ovo pitanje je da mu u toj veštini pomaže jedan potkožni mišić.
Jež obično naraste od 30 do 35 centimetara u dužinu, a u visinu ide i do 19 centimetara. Pomoću rilice, koja nije obrasla krznom, i nogu sa malim kandžama rije zemlju u potrazi za hranom. Najčešće se hrani insektima, glistama, sitnim kičmenjacima, miševima ili puževima. Na isti način, to jest uz pomoć svoje rilice, rijući zemlju, gradi i kuću, i to najčešće u nekom gustom žbunu, gde voli i da se odmara skriven od svačijih pogleda. Zimu uvek provodi u spavanju. Izuzetno, ako je zima blaga, može da se desi da na veoma kratko vreme izađe iz svog vešto skrivenog gnezda.
Pored toga što je ljubak i što svojim izgledom pobuđuje simpatije, jež je i veoma korisna životinjica. On ne samo da jede već se slobodno može reći da bukvalno tamani miševe i zmije pri čemu mu zmijski otrov uopšte ne škodi. U gradskim sredinama često se sreće po parkovima, a ume da zađe i u dvorišta. Lako se privikava na ljude i onog ko ga hrani. Rado pije i mleko, i to bilo iz tacne ili čaše – ne bira, samo da je sveže! Neki drže i ježa u stanu, ali ne treba preterivati, jer je on ipak biće koje se najbolje snalazi i oseća u prirodnom okruženju.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com