Kad đak ima mentalne probleme – šta činiti?

Veliki broj dece ima mentalne probleme, a samo oko 20% dece u Sjedinjenim Američkim Državama ima poremećaje u učenju, depresiju ili socijalne fobije. To su rezultati koje je objavio institut „Child Mind„ – neprofitna organizacija koja se fokusira na zaštitu mentalnog zdravlja dece.

Deca kod koje se ovi problemi ne dijagnostikuju i ne tretiraju rano, mogu da se suoče sa mnogim problemima u životu kao što su: obrazovni, pravni i emocionalni. Roditelji i škola imaju važnu ulogu u ranom uočavanju mentalnih problema kod dece zato što „zastareli pristupi disciplinovanja dece“ u stvari dovode decu u opasnost.

Na ovu temu za sajt „WebMD“ odgovarao je predsednik instituta Harold S. Koplevič:

Šta se dešava sa decom sa problemima mentalnog zdravlja u školama?

Loša vest je da su škole usvojile politiku „nulte tolerancije“ i „nedisciplinovanu“ decu izbacuju brže nego ranije. Godine 1974. u Americi je bilo oko 1,7 miliona školskih suspenzije, a 2001. godine 3,1 miliona suspenzija. Takav zastareli način izbacivanja dece iz škole neće doneti dobre rezultate i sigurno neće povećati broj srednjoškolaca koji će diplomirati.

Kakva je dostupnost usluga za mentalno zdravlje u školama?

Samo jedna četvrtina svih predškolskih ustanova u SAD ima potreban pristup mentalnom zdravlju dece. Škole koje imaju psihologe, psihijatare ili socijalne radnike beleže pad u broju predškolskih suspenzija od oko 45 odsto. Cela ideja da se problem „nemirne“ dece u predšklskim ustanovama rešava suspenzijama zvuči zastrašujuće. Kada škole imaju rešen pristup mentalnom zdravlju dece, čak i na veoma niskom nivou, nastavnici smatraju da treba raditi sa decom i decu zadržati u školi po svaku cenu.

Zašto mali broj škola nudi programe za pomoć deci?

Rukovodstvo i osoblje u školama obično ne shvataju da deca nisu nemirna sama po sebi nego da tu postoje neki mentalni poremećaji. Takođe, mnogi neće da priznaju da postoje neke intervencije koje su izuzetno efikasne da bi se pružila pomoć ovakvoj deci.

Koje su posledice ako nema programa za mentalnu pomoć deci u školama?

Deca sa problemima u mentalnom zdravlju i poremećajima u učenju pod većim su rizikom od neposlušnosti u školi. Taj rizik im povećava šanse da napuste školu, što povećava stope interakcija sa maloletničkim kriminalom i pravosuđem i veći su rizici da ta deca kasnije odu u zatvor. Gde postoji specijalno obrazovanje, osipanje dece sa emotivnim poremećajima iz škole iznosi 21%, a gde nema takvog obrazovanja – skoro 40 odsto.

Šta raditi sa decom sa problemima mentalnog zdravlja?

Najefikasniji su programi sa intervencijama ka pozitivnom ponašanju dece koji se fokusiraju na jačanje pozitivnog ponašanja dece. Potreban je napor svih u školi, da svi obrate pažnju na to kada deca rade pozitivne stvari. Škole koje su usvojile ovu kulturnu promenu ka pozitivnom ponašanju – imaju pad od 30 odsto u školskim suspenzijama. Činjenice govore da ako se osoblje trudi da deca ostanu u školi, onda ta deca imaju bolje šanse za maturu. Kada ovakva deca završe srednju školu, imaju manji rizik od „odu“ u zatvor.

Kako škole mogu da identifikuju koja deca imaju potrebu za uslugama mentalnog zdravlja?

Za to su potrebni razni testovi i to da nastavnici osnovnih škola imaju dobro razumevanje onoga šta je normalno, a šta nenormalno ponašanje dece. Ako vidite dete koje ne može da stoji u redu, ne može da čeka, galami sve vreme, više je fizički agresivno, teško se angažuje za aktivnosti i ima poremećeno ponašanje – to znači da ta pitanja treba rešavati. Mislim da nastavnike treba dodatno obučiti da bolje identifikuju decu sa poremećenim ponašanjem i pomognu im, onda bi mnogo manji broj dece napuštao školu (bio izbačen iz škole).

Šta roditelji mogu učiniti ako znaju ili sumnjaju da njihovo dete ima problem mentalnog zdravlja?

Najveći problem je taj što je obično roditelje sramota što su im deca takva i što se stide da potraže stručnu pomoć.

Roditeljima čija deca imaju „sumnjivo“ ponašanje i kada pretpostavljaju da se radi o mentalnim poremećajima, treba da bude izazov kako pomoći detetu da bude „bolje“ u školi.

„Dobar roditelj“ mora da sazna šta ti simptomi koje dete ispoljava u školi znače i da li postoji nešto što mogu da urade da mu olakšaju život.

Roditelji mogu da nauče znake upozorenja koji ukazuju na to kako njihova deca mogu da se bore sa poremećajima mentalnog zdravlja. Ako vide ove znake na vreme, roditelji će se konsultovati sa nastavnicima, pedijatrom, psihologom, psihijatrom ili socijalnim radnikom.

Iz našeg ugla

Ne ulazeći u broj dece sa mentalnim poremećajima u našim školama, gorenavedeni tekst nam može mnogo pomoći. U vaspitanje dece i odnos prema deci moraju da se uključe svi bitni faktori, od roditelja preko vaspitača, učitelja, nastavnika, psihologa, pedagoga, direktora pa do ministarstva obrazovanja kako bi se deca sa poremećajima u ponašanju uključila u životne tokove, a ne završila u „vodama kriminala i delinkvencije“.

1 komentar
  1. Anonimni

    Svaki roditelj koji ovo procita bilo da je prosvetni radnik ,zdravstveni radnik , nekvalifikovan radnik ,administrativni sluzbenik znace da je spona roditelj,,profesor psiholoski strucnjak neizostavna radi pruzanja adekvatnog osposobljavanja deteta.Posto su ovakvi slucajevi u mnogoljudnoj i mnogovrsnoj drzavi ucestaliji to ne znaci da taj problem nije prisutan i u malim drzavama i gradovima sto sve dovodi do vec poznatih preispitivanja kadrova ukljucenih u ovaj sveobuhvatni rad na buducnosti sveta .Sumorne su statistike u Srbiji profesorske etike kao i roditeljskog odgoja sto se cesto cini da se ne moze pomeriti sa mrtve tacke.

Napišite komentar