Sloboda, ali…

Nekada se desi da odnos u kome su dvoje ljudi bude u potpunosti podređen jednom od njih dvoje; ovo drugo se jedva izbori za neki minimum svojih prava. A onda se desi da „tiranin“ ode, na ovaj ili onaj način. To bi trebalo da donese uživanje u slobodi onom drugom, ali, paradoksalno, ne bude baš tako.
U čemu je problem? Ako je neko stalno „pod čizmom“, zar ne bi trebalo da oseća olakšanje kad tiranije više ne bude, kad konačno ima slobodu da radi ono što želi i da ispunjava sopstvene potrebe? Trebalo bi, ali, naročito ako je takva veza potrajala, ne bude tako. Dođe šok zbog okončanja veze i zbunjen pokušaj snalaženja u novonastaloj situaciji, otprilike kao kad iz mraka naglo izađete na jako svetlo. Onda, bilo da je do razdvajanja došlo zbog smrti dominantnog partnera, ili je dominantni partner napustio vezu, dolazi do osećanja krivice. Krivice jer se ne žali za okončanom vezom, ili krivice jer se ne žali zbog smrti partnera. A kada je neko u sopstvenoj vezi, prema osobi koju bi trebalo da voli i poštuje, tiranin, pa onda umre, zaista je teško žaliti zbog njegove smrti, i niste nimalo loša osoba ako vam to ne polazi za rukom.
Ono što potom sledi najčešće je bezvoljnost i osećaj ispraznosti, osećaj da vam se ne radi baš ništa. Ma koliko paradoksalno zvučalo, to nije čudno – ako vam se život vrteo oko ispunjavanja nečijih potreba i podređivanja sopstvenih potreba tuđim, a onda to oko čega vam se život vrteo nestane, nije nimalo čudno da se osećate dezorijentisano i da prosto ne znate šta ćete sa sobom. Dobili ste slobodu, da, ali ne i automatsko znanje kako i čime da ispunite vreme koje sada pripada samo vama.
Ako je za utehu, ovo bi trebalo da bude prolazna faza, nešto nalik na slabost nakon duže bolesti. S vremenom, kad se naviknete (vi ili kome se već ovako nešto dešava) na novostečenu slobodu, vratiće vam se već stara, potisnuta interesovanja, ili ćete steći neka nova. Možete to, nakon nekog vremena, pospešiti i sami – počnite da izlazite, upišite kurs nečega (jezik, neka umetnost, neka rekreacija – postoje i rekreacije i kursevi za ljude svih životnih doba), slušajte muziku, čitajte knjige…
Ako bezvoljnost i osećaj besciljnosti ostanu – a može i to da se desi – nije loša ideja potražiti stručnu pomoć (nemojte se stideti toga!). Psiholog ili psihoterapeut mogu u ovakvim situacijama da budu od zaista velike pomoći, pa se ne treba plašiti odlaska kod njih niti izbegavati da potražite njihovu pomoć.
Srećno i – uživajte!

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.