Čas ih imaš, čas ih ne vidiš

U životu svako nešto traži – sreću, ljubav, naftu, već prema svojim sklonostima. Neko traži sveti gral, neko traži kamen mudrosti. Pisac ovog članka najčešće traži svoje naočare. Redovno se desi da se izgube istog trenutka kada ih skinem sa nosa, a ponekad čak i pre toga. Najčešće mi se to događa kada hoću nešto da zapišem, a pošto je ta situacija sada učestala, potražio sam savet optičara. On je potvrdio moju sumnju.

Naočare su predmet koji se lako gubi. Posebno ako su poput ovih mojih, samostalnog duha, sa tankim okvirima, te nema šta da ih drži. Tako je moja kratkovida sorta zauvek osuđena da ih traži. Lično se potrudim da im opsujem sve po spisku svakog puta kada nestanu, međutim, na kraju ipak pobedi razum, pa se zadubim u rekonstrukciju.

„Gde sam ih poslednji put video?“ I onda kreće potraga. Pre jednog sata čitao sam knjigu, zatim sam otvorio kesicu kikirikija, onda sam otišao po sok, pa sam se obrijao. Brijanje mi deluje kao najpouzdaniji trag, te tako požurim do kupatila, pogledam levo, desno, gore, dole – ništa. Nema nikakve pomoći ni od knjige, ni od soka, ni od kikirikija. Užas! Niko mi neće verovati, ali tvrdim da se moje naočare ponekad kriju od mene.

One žive svojim vlastitim životom, i to vrlo veselim životom. Čim ih skinem makar na tren, iskradu se i nema ih više. Mislim da znaju koliko me to sekira i zato mi to i rade. Ponekad odu, pa ih nema danima i tada mi jedino preostaje da kupim nov par. Taman kada mi optičar javi telefonom da dođem po nove, stare naočare volšebno iskrsnu tamo gde sam se najmanje nadao. Pričao sam i sa prijateljima, a oni kažu da nisu krive naočare, nego ja, jer sam zaboravan. Ali šta oni znaju o cviker-psihologiji! Uopšte nisu dorasli njihovim smicalicama.

Borbu moram voditi sam, ali mi se sve više čini da mi ne preostaje ništa drugo osim pustog robovanja – život pod jarmom cvikera. Ima već dve nedelje kako ih ne skidam sa sebe: umivam se, plačem i spavam sa njima, čak ih dlanom poklopim pre nego što ću zaspati. I sanjam da sam ih izgubio. Onda se ujutru probudim i vidim da je to živa istina. Da, to je zaista začarani krug, ali kao što već rekoh na početku – svako od nas osuđen je da traga za nečim u životu.

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.