Kod nas gostoprimstvo spada među najplemenitije vrline. Ima onih koji ne bi taknuli ni svog najljućeg neprijatelja ako im se sklonio pod krov. Međutim, ja nisam tako plemenit i ne trpim određene ljude koji nas posećuju s vremena na vreme.
To inače nisu loši ljudi; problem je u tome što tu i tamo dolaze k nama.
Ne dolaze nam na poziv, jer ih ne pozivamo. Samo banu kao grom iz vedra neba. A kada odu, redovno se osećam kao da sam perfektno upropastio jedno savršeno lepo veče.
Jednom sam probao da izbegnem neželjeni susret. Zapušio sam nos i iskukao kako sam jezivo prehlađen; sve kroz nos. Kad ono – oduševljenje sa druge strane žice: „Hej, zar to nije super, i nas dvoje smo prehlađeni, eto nas…“
Nekim ljudima se jednostavno ne da. Planiram da pređem u ilegalce, da stražarim sa prozora, a čim ugledam nekoga od neželjenih gostiju kako prelazi ulicu, gasim sva svetla i prestajem da dišem.
To vam je najčistija ekstrasenzorna percepcija.
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.
