Očevi, ugledajte se na Homera Simpsona

Da, da – ne čudite se! Tačno je da je on lenj, ugojen, često pije i previše gleda televiziju i tačno je da su on i njegova neobična porodica na meti mnogih vajnih kvazimoralističkih pojedinaca i udruženja (napao ga je čak i Džordž Buš Mlađi – mnogi bi rekli da je to zapravo potvrda kvaliteta, no dobro), ali Homer je pravi otac, spreman da sasluša svoju decu. Za njega, porodica je ispred svega i za nju će žrtvovati sve što je potrebno.

Porodicu Simpson u Americi mnogi baš i ne vole – što i ne čudi, jer nije prijatno pogledati se u tom svojevrsnom ogledalu američkog načina života i videti koliko su ljudske vrednosti u tipičnoj američkoj porodici ugrožene i potisnute. Simpsonovi su daleko od savršenstva, ali oni su barem stvarni ljudi, sa stvarnim problemima – sasvim suprotno od onoga što televizija i reklame inače nude, uljuljkujući ljude u lažnim vrednostima i nadama. Što je najvažnije, među njima je prisutna nepresušna ljubav i toplina koja im pomaže da prevaziđu sve krizne situacije.

Sa ovim se slaže i dr Kris Jozajtis, predavač studija religije i filma na Univerzitetu Sterling u Enlgeskoj, koji podstiče učitelje da Homera Simpsona, s obzirom na njegovu popularnost, koriste kao pozitivan primer koji bi trebalo da spominju deci kada govore o mnogim životnim situacijama.

Jozajtis je i sam otac četvoro dece, a u britanskom dnevniku Mirror on objašnjava kako i zašto Homer i njegov odnos prema porodici mogu pozitivno uticati na decu. Ovde prenosimo sam neke od delova.

Prema Jozajtisu, Homer je odličan otac. On je suprotnost svemu što mediji i marketinška industrija nude kao lepo i ispravno – čovek od krvi i mesa, sa manama, ali i sa vrlinama, koje nije lako zanemariti.

Njega nije briga za to kako izgleda, a još manje za to šta ljudi misle o njemu – na prvom mestu mu je briga o porodici i tome će podrediti sve ostalo. Čak i kad mu ne polazi za rukom, on se trudi da radi najbolje što može.

Kao primer, Kris navodi epizodu u kojoj se Bart vraća kući plačući jer nema sve te video igrice koje imaju njegovi drugovi. Mnogi roditelji bi stvar rešili na najjednostavniji mogući način – otvorili bi novčanik i smirili dete igricama, stvorivši sebi utisak da su “odradili” svoju roditeljsku obavezu za taj dan. Homer je, međutim, svom sinu, umesto toga, pružio zabavu, glupiranje i povod za smeh, poklonivši mu na taj način ono što je deci upravo i najpotrebnije – vreme i pažnja. Na taj način, on svoju decu uči tome da u životu ima i vrednijih stvari od materijalnih dobara.

Licemernim američkim puritancima se verovatno ne sviđa to što Homer svoju decu uči tome da ne brinu previše o tome šta drugi misle o njima. Mada izgleda kao inertna vreća sala bez imalo mozga, Homer zapravo istrajava na svom putu uprkos velikom pritisku okoline. Propratna devijantnost njegovog ponašanja samo je ogledalo devijantnosti društva čiji je deo, ali je, srećom, benigna i ne narušava njegovu suštinsku dobrotu, toplinu i ljudskost.

Tako u jednoj epizodi Homer preskače nedeljnu misu i, umesto toga, zabavlja se kao nikad u životu, dok se za to vreme Mardž, uplašena za njegovu dušu, moli Bogu za njega. Posle toga, Homeru se Bog javlja u snu, a Homer mu kaže: “Ja sam običan, dobar čovek i brinem o svojoj deci – zašto moram da idem u crkvu da bi mi tamo rekli da ću ići u pakao.” Bog se složi s njim i kaže: “ E da znaš da si u pravu.” Dakle, Homer dokazuje da se stvarni ljudski integritet ne zasniva na mišljenju drugih o nama, već na svesti o odgovornosti za bližnje.

Nadalje, Jozajtis govori o tome kako Homer svojoj deci pokušava i uspeva da usadi svest o tome kako je ispravno slediti svoje srce.

Američki političari i lažni intelektualci se, kritikujući Simpsonove, najčešće obrušavaju na Homerovu odanost televiziji i pivu ili Bartovu neposlušnost. Oni na Simpsonove ne gledaju kao na obične, stvarne ljude sa stvarnim problemima koji muče sve savremene porodice, već kao na poremećenu i čudnu porodicu, pritom potpuno zaboravljajući da unutar Homerove porodice, uprkos svemu, postoji razvijena komunikacija i snažan osećaj zajedništva, što, principijelno, nedostaje mnogim moderno koncipiranim, “normalnim” porodicama. U njima svako trči za svojim dnevnim obavezama i u takvom rasporedu vremena za bližnje je vrlo malo. Nasuprot tome, Simpsonovi jedu zajedno, mnogo razgovaraju i često se smeju. Nenormalno?

Homer brine o problemima svoje dece koliko god oni izgledali nevažno – svaki pravi roditelj bi trebalo da čini isto. On i Mardž su spremni da žrtvuju sve jedno za drugo (snagu svoje ljubavi i braka dokazuju u više epizoda) i za svoju decu. I što je najvažnije – Bart, Liza i Megi to znaju.

U jednoj od epizoda, primera radi, Homera i Mardž optužuju da nisu sposobni za podizanje dece jer odlaze u banju, a decu ostavljaju na čuvanje dedi. Kulminacija se dešava u trenutku kada im oduzimaju decu i smeštaju ih kod “pravovernih” i uvek ispravnih Flandersa. Homer vrlo teško doživljava to, prebacujući sebi kako je loš roditelj i odlazi na kurs za roditelje. Na kraju se čak dešava i da postane baptista, a cela zbrka samo je posledica činjenice da su on i Mardž spremni da učine sve kako bi vratili svoju decu – zbog čega ih ona toliko i vole.

Isto tako, Bart i Liza shvataju da njihovi roditelji nisu dovoljno obrazovani da bi mogli da im pruže odgovore na sva njihova pitanja. Međutim, Homer i Mardž su prema svojoj deci iskreni i ne skrivaju da ponešto i ne znaju. Upravo ta iskrenost i otvorenost omogućuju Homeru, da čak i u situacijama kada se ponaša nezrelo, nepromišljeno ili čak glupo, zadrži poštovanje i naklonost svoje dece. Setimo se epizode u kojoj Homer priznaje Lizi da nema veze sa matematikom, a ona je potom oduševljena time što on prihvata njenu pomoć pri klađenju na fudbalske utakmice. To joj je pomoglo da shvati da je vredna i potrebna.

Kada se Bart napio, svi susedi su bili užasnuti. Međutim, Homer je pokušao da se priseti sebe u Bartovim godinama i shvatio je da je to samo prolazna nezgoda. On ne žuri sa time da svoju decu osudi, a da prethodno ne promisli kako bi se sam ponašao da mu je toliko godina. Nije neophodno da u svojoj kući sprovodi tiraniju kako bi ga porodica poštovala. Premda nije baš najbistriji lik, Homer se trudi i uspeva mu da svoju decu razume i da ih pravilno usmerava bez potrebe da na njih viče ili da ih podmićuje poklonima.

Premda je muškarac i prirodno je da više vremena provodi sa sinom, to ne znači da zapostavlja svoje ćerke. Homer često čavrlja sa Lizom, ponosi se njenim uspehom u školi i ide na školske koncerte da bi je čuo kako svira saksofon. Takođe, čim čuje da Megi zaplače, priskače u pomoć sa flašicom sa mlekom.

Homer je miljama daleko od savršenstva. Međutim, moramo priznati da nam je svima prirastao za srce. I što je još važnije, moramo se složiti sa Krisom Jozajtisom – Homer Simpson je zaista otac od kog se može puno naučiti.

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.