Brze Internet veze – DSL
U ovoj rubrici smo često pisali o Internet televiziji, multimedijalnim sadržajima, IP-telefoniji, video-konferencijama, muzičkim i „video-on-demand“ servisima… Da bi ovakvi koncepti uspeli, neophodne su brze Internet veze, tehnologije koje omogućuju brzi prenos velikih količina podataka. Trenutno na tržištu postoji nekoliko konkurentskih tehnologija, pri čemu je teško reći koja će odneti prevagu i postati najmasovnije prihvaćena.
U broadband veze spadaju: DSL (Digital Subscriber Line – digitalna pretplatnička linija), kablovski Internet (prenos pomoću optičkih kablova), satelitski sistem prenosa, bežični (zasnovan na radio-talasima) i tehnologija pod nazivom power lines, a koja podrazumeva prenos podataka kroz električne vodove.
U DSL sistemu prenos podataka se odvija pomoću standardnih telefonskih žica od bakra. Prvi eksperimenti na ovom polju datiraju sa kraja osamdesetih godina, i doveli su do nastanka ISDN tehnologije, posebne telefonske linije koja se sastoji od dva kanala, sa po 64 Kbps brzine prenosa podataka. Najznačajniji prodor u oblasti digitalnih pretplatničkih linija ostvaren je 1993. godine kada je John Cioffi, danas profesor na Stenfordu, predstavio diskretnu višetonsku modulaciju.
Najjednostavnije rečeno, digitalni signal, da bi se preneo na daljinu, mora da bude transformisan u oblik koji je pogodan za medij (žicu) kojim se prenos odvija. U istraživanjima se došlo do zaključka da je najpogodnije da se parametrima digitalnog signala modifikuju parametri nekog drugog signala koji je pogodniji za prenos kroz dati medijum. Ovaj proces se naziva modulacija, a podrazumeva i proces demodulacije, gde se, na kraju puta, signal vraća u originalno stanje. Upravo se diskretna tonska modulacija pokazala kao najkvalitetnija i omogućila brži razvoj digitalnih pretplatničkih linija.
U okviru tehnologije korišćenja telefonskih žica za brzi prenos podataka, nastale su i T1, E1 i T3 linije, koje omogućavaju prenos brzinama od 1,5 Mbps, 2 Mbps, odnosno 43 Mbps. Ovakve linije možemo da uporedimo sa ISDN-om, koji ima dva kanala po 64 Kbps – pomenute linije imaju po 24, 32, odnosno 672 kanala kapaciteta 64 Kbps. Ipak, T1, E1 i T3 linije, koje su najviše upotrebljavali provajderi, ili koje su sačinjavale samu „kičmu“ (backbone) Interneta, bile su enormno skupe i običnim korisnicima nepristupačne.
Na cenu je najviše uticala činjenica da su signali prenošeni ovakvim linijama bili visoke frekvencije i da se pri transferu oslobađala velika količina energije. Zbog toga su se signali izobličavali i morali da se na svake dve-tri stotine metara pojačavaju. Diskretna višetonska modulacija je omogućila prenos signala nižih frekvencija, pri čemu je signal mogao da putuje dalje, bez potrebe da se često pojačava. Samim tim je i započela era digitalnih pretplatničkih linija, koje postaju sve dostupnije individualnim korisnicima.
Danas je u upotrebi čitava familija DSL tehnologija, koje se međusobno razlikuju po brzinama prenosa, simetričnosti ili asimetričnosti (zavisno od toga da li se iste brzine postižu i za download i upload, ili ne) i vrsti primenjene modulacije. Najzastupljeniji oblik je ADSL, asimetrična veza u kojoj je podatke moguće primati brzinom od 768 Kbps do 9 Mbps, a slati u rasponu od 64 Kbps do 1,5 Mbps. Signal putuje bez izobličenja na udaljenostima do 5,5 kilometara.
Najbrža DSL tehnologija je VDSL kojom se podaci, u oba smera, teoretski mogu prenositi brzinom od 52 Mbps. Postoji i u asimetričnom obliku, a pomenute performanse se postižu na udaljenostima do 1,4 kilometra. Pominjanje udaljenosti od telefonske centrale/bazne stanice, govori o činjenici da je za kvalitet/brzinu veze odlučujuća udaljenost pretplatnika. Tip linije koju korisnik može da uvede, zavisi od udaljenosti telefonske centrale; od toga zavisi i kvalitet usluge. Na to utiču i neki, naizgled, bezazleni faktori: telefonska žica je prilično osetljiva na spoljašnje faktore, i onde gde se telefonski signal prenosi bez problema, DSL signal može da putuje vrlo otežano.
Dobra strana ove tehnologije je činjenica da se koristi postojeća telefonska infrastruktura, bakarne žice koje predstavljaju (još uvek) najrašireniji medijum za prenos informacija. Takođe, obećane brzine prenosa, koje nudi provajder/telefonska kompanija, obično odgovaraju stvarnom stanju stvari, jer pretplatnik zakupljuje svoju liniju. Ipak, kvalitet veze zavisi i od kapaciteta provajdera, odnosno „zagušenja“ do kojih dolazi „u špicu“.
Korisnici DSL tehnologija ne moraju da se zamaraju pozivanjem i logovanjem, jer je veza stalna, a izuzetnu pogodnost predstavlja i mogućnost istovremenog telefonskog razgovora i prenosa podataka.
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.