Život i posle smrti?

Šta se dešava posle smrti? Da li svest nastavlja da postoji u nekom obliku? Da li postoji zagrobni život? Sve su to pitanja koja ljudi sebi postavljaju odkad postoje. Religije sveta, ma koliko međusobno različite, imaju jednu zajedničku crtu: svaka od njih tvrdi da se život nastavlja i posle smrti. Vera, po definiciji, podrazumeva prihvatanje večnosti i neuništivosti duha, koji ne nestaje, već samo menja svoj oblik.

Nauka ovakve postavke odbacuje. Tvrdeći da zagrobni život ne postoji, ipak ne nudi ni jedan dokaz da je to zaista tako. Čak je i među naučnicima bilo onih koji su, u jednom trenutku svog rada i istraživanja, došli do tačke u kojoj se spajaju njihov naučni pogled na svet i mistično osećanje i sagledavanje dubljih nivoa realnosti. Kako objasniti deo jednog pisma u kome Nikola Tesla spominje „elektromagnetno polje u kome obitavaju duše umrlih“?

Među nama je uvek bilo onih koji su tvrdili da mogu da komuniciraju sa dušama umrlih. Postojanje medijuma, odnosno osoba sa paranormalnim sposobnostima komunikacije sa onostranim, je nauka uvek odlučno odbacivala. Ali, neka nedavno sprovedena istraživanja ovakav krut stav dovode u pitanje.

Na Univerzitetu Arizone, SAD, tim naučnika se bavio upravo ovim pitanjem, testirajući pet osoba koje su tvrdile da poseduju sposobnost komunikacije sa dušama umrlih. Svaki od medijuma je bio iza paravana, tako da nije mogao da vidi osobe sa kojima razgovara, a koje uz to i nije poznavao od ranije. Mediji su sa nepoznatim osobama razgovarali po sat vremena, ispitujući ih o preminulim rođacima. Na sva pitanja su učesnici u eksperimentu mogli da odgovaraju samo sa „da“ i „ne“, a posle završenog razgovora medijum je otkrivao šta sve zna o preminulim osobama.

Količina informacija koju su posedovali, a za koje nikako nisu mogli da znaju, je bila zapanjujuća i po detaljima i tačnosti izraženoj u procentima. Prosečno je 80% podataka bilo istina, a jedan od medijuma je uspeo da dostigne i čitavih 93% tačnosti. Među podacima o preminulima su bili i njihova imena, navike i sklonosti, kao i tačne okolnosti pod kojima su umrli.

Isti testovi su sprovedeni i sa osobama koje nisu medijumi: tačnost je u ovom slučaju u proseku iznosila 36%, a samo je jedna osoba (od ukupno 60) uspela da primenom logičkog rasuđivanja izvede zaključke koji su dostigli tačnost od 54%.

Zaključak tima koji je sproveo eksperiment je bio da medijumi postoje i da se nikako ne mogu podvesti pod kategoriju „šarlatani“. Naučno objašnjenje tačnosti s kojom su umrle opisivali je, naravno, izostalo.

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.