Niko se ne oseća kao vi

Kada ste tinejdžer, veoma je čest osećaj da vas niko ne razume i da niko i ne može da vas razume jer se niko ne oseća kao vi, nije kao vi, nema takve misli kao vi… Mada je tačno da ne postoji niko ko je stoprocentno isti kao vi, to ne znači da vas niko ne razume, a ni da se niko ne oseća i ne misli kao vi.
Pubertet je doba kada vam se dešavaju različite promene, i to zastrašujućom brzinom. Na nekoliko načina vam se menja telo, od devojčice ili dečaka postepeno postajete žena ili muškarac, a što je još teže, hormoni koji vam u toku tog perioda "divljaju" telom ne uzrokuju samo fizičke promene već i veoma intenzivne emocije. Emocije intenziteta kakav nikada ranije niste iskusili, pa vam se čini da je nemoguće da se bilo ko drugi tako oseća – zapravo, pribojavate se da možda nešto s vama nije u redu, možda niste normalni kad se tako osećate. Na sve to vam dođe još i neka neobična misao (neobične misli su vam se dešavale i ranije, samo što emocije koje su ih pratile nisu bile toliko jake), na tu misao se "nakači" neka intenzivna emocija, i tada definitivno pomislite da ste u najboljem slučaju uvrnuti, u najgorem nešto znatno gore, i da sasvim sigurno ne postoji niko s takvim mislima i takvim osećanjima. Greška.
Kako god da se osećate, garantovano postoji još neko ko se oseća isto tako. Neće se sva vaša osećanja stoprocentno poklapati sa svim osećanjima neke druge osobe, ali sigurno postoji još neko ko se odbacivanja boji koliko i vi, neko drugi ko se koliko i vi plaši da će mu se zbog nečega smejati, i tako redom. Stvari slično stoje i s mislima – koliko god vam neobično vaša ideja delovala, garantovano je još nekome, negde, u nekom trenutku, pala na pamet. I mada postoje i poremećaji kod nekih ljudi, to što vi osećate i mislite, ma koliko vam neobično delovalo, u najvećem broju slučajeva nije simptom nikakvog poremećaja, već je samo deo faze kroz koju prolazite; faze koja će pre ili kasnije proći. Nakon toga nećete biti isti kao pre – nema povratka u pretpubertet ili ranije doba – ali nećete biti ni lošiji ni "nenormalniji", samo ćete biti drugačiji.
Kako izaći na kraj s osećajem da vas niko ne razume, da niko ne oseća i ne misli kao vi? Pričajte s ljudima – može uživo, s onima kojima verujete (iznenadićete se koliko ćete često i za neke veoma neprijatne i/ili neobične misli i osećanja čuti od svojih vršnjaka: "I ja to mislim" ili "I ja to osećam, mislio/la sam da sam jedini/jedina!"), a može i putem Interneta (ne pod pravim imenom). Biće onih koji će vas ismevati ili se na neki drugi način ponašati neprijatno, pa i zlonamernih osoba, ali ćete nailaziti i na: "I ja se tako osećam, a mislio sam da sam jedini!".
Nekako, uvek bude iznenađujuće koliko vam olakšanje donese, koliko vas uteši, kad saznate da niste jedini koji se tako osećaju, da niste sami. A pre ili kasnije je upravo to ono što se desi. Samo hrabro!

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.