Zašto vičete na roditelje? (1)

Prizor ljutitog tinejdžera koji viče na roditelje i treska vratima već je kliše, ali da li ste se zapitali zbog čega je takav prizor toliko čest? Verovatno ste i vi bar neki put vikali na roditelje. Zašto ste to učinili? Neko će na ovo pitanje slegnuti ramenima, uz objašnjenje da se svako nekad naljuti i vikne na nekog, i to je tačno – onih koji ama baš nikad nisu ni glas povisili ima zaista malo. Međutim, zašto je kliše postala slika tinejdžera koji viče na roditelje, a ne, recimo, na drugaricu? Zašto se češće desi da vičete na roditelje nego na nekog drugog i da li u tim situacijama zaista morate da vičete ili postoji i neko konstruktivnije rešenje?

U nekoj meri jeste logično da češće vičete na roditelje (ako već vičete na nekog) nego na nekog drugog. S roditeljima živite i verovatno je da s njima ipak provodite više vremena nego čak i s najbližom drugaricom. Pored toga, ako se naljutite na drugaricu i počnete da vičete na nju, znate da ona može da se naljuti na vas, da se uvredi i da neko vreme odbija svaki kontakt s vama – a takođe znate i da vaši roditelji to neće učiniti. Mogu vas na neki način kazniti, ali će i dalje biti tu za vas. U suštini, za njih ste ipak sigurniji da vas vole nego i za najbolju drugaricu ili druga – pa vam je i lakše da vičete na njih i da se na njima iskaljujete jer ste sigurni da će vam oprostiti.

Vikanje na roditelje često i nije ništa drugo nego iskaljivanje. Recimo, imali ste loš dan u školi, još se i sukobili s dečkom ili drugaricom, majka vas podseti da je vaš red da operete sudove i to bude poslovična kap koja preliva čašu – izvičete se na majku, koja vam zapravo ništa nije skrivila. Problem s vikanjem je to što, jednom kad počne, teško prestaje; vi počnete da vičete na roditelje, oni se automatski brane pa i oni viču na vas, s originalne teme sukoba skrene se na nešto drugo, dospe se do nečega desetog, a pravi uzrok sukoba nema nikakve veze sa svim tim. Još nešto: pošto vičete, roditelji vas ne doživljavaju kao osobu koja polako stiče zrelost, nego kao dete na koje nekad mora i da se podvikne. Tako budete besni vi, budu besni vaši roditelji, i vi i oni se osećate odvratno, i sve bude bez veze. Kako to izbeći? Čitajte o tome sutra!

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike