Deca ne zaboravljaju ton, pogled, osećaj da nisu vredna pažnje. Rana ostaje i kad oproste.
Postoje greške koje roditelji prave misleći da će vreme sve izlečiti. Ali deca pamte. Ne po zlu, već po osećaju. Po trenutku kada su se prvi put osetila nevažnim, neviđenim, ostavljenim. I to ostaje – čak i kad oproste.
Tišina boli više od vikanja
Nije uvek u pitanju fizičko kažnjavanje. Nekad je to ignorisanje, prebacivanje, upoređivanje sa drugima. Nekad je to ono „pusti me sad“, „nemam vremena“, „šta ti sad fali“. Deca ne zaboravljaju ton, pogled, osećaj da nisu vredna pažnje. I ta rana se ne vidi spolja, ali živi u njima dugo.
Oproštaj ne briše sećanje
Deca često oproste. Jer vole. Jer žele da veruju. Ali oproštaj nije brisanje. Nije reset. Rana ostaje, i utiče na to kako će voleti, kako će se braniti, kako će ćutati kad ih nešto zaboli. Odrasli često ne shvataju da su njihove reči bile udarac koji se ne vidi, ali se pamti.
Kako da ne ostaviš ranu
Ne moraš biti savršen roditelj. Ali moraš biti prisutan. Moraš priznati grešku. Reći „izvini“. Pitati „kako si to doživeo“. Deca ne traže idealnog roditelja – traže iskrenog. Onog koji vidi, čuje, ne beži kad je teško. Jer tada se rana ne pravi. Tada se gradi poverenje.
Ovaj tekst nije teorija. Ovo je podsetnik. Za svakog ko je nekad rekao „ma proći će ga“. Neće. Pamtiće. I kad odraste, i kad oprosti, i kad zagrli – pamtiće. Zato je važno da budemo tu. Ne savršeni, već prisutni. Jer to je ono što ostaje.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com