Poslednji srpski mutavdžija istkao poslednje niti

Foto: Beta

Mutavdžija iz sela Koprivnica kraj Niša Tadija Djordjević (80) nedavno je isporučio manastiru Hilandar poslednje proizvode iz svoje mutavdžijske radnje – 80 torbica istkanih od kozjih dlaka.

Više od decenije Djordjević je jedini mutavdžija u Srbiji, ali ni on se ovim zanatom više neće baviti.

„Došlo je vreme da zauvek ostavim razboj, tarak, tokmak, ćerkez i druge alate iz mutavdžijske radnje, a radio sam sa njima punih 69 godina“, kaže Djordjević za agenciju Beta.

Djordjević je istakao ne može više da radi kao mutavdžija jer ima puno posla oko kuće i stoke, ali i zbog toga jer su ga godine „pritisle“.

„Nemam više snage da radim i u radnji. Nemam pomoć. Supruga mi je jesenas umrla, a sin i ćerka su krenuli svojim putem, imaju svoje obaveze“, rekao je Djordjević.

On se rado priseća vremena kada je kao 11-godišnji dečak počeo da uči zanat u očevoj mutavdžijskoj radnji.

„Koprivnica je tada imala 170 domaćinstava i petnaestak mutavdžijskih radnji. U susednim selima, Jagličju, Čagrovcu i Gornjem Dušniku, bilo ih je i više“, istakao je Djordjević.

Prema njegovim rečima proizvodi koje su izradjivale mutavdžije iz kraja poznatog kao Zaplanje bili su godinama veoma traženi u ovom delu zemlje.

„Torbice, bisage, ponjave, pokrove i džakove od kozje dlake prodavali smo najviše na Kosovu i u okolini Leskovca i Vranja. Mogli smo da prodamo robe i više nego što smo mogli da proizvedemo“, naglasio je Djordjević.

Prema njegovim rečima, mutavždijama u Zaplanju išlo je na ruku i to što su sva domaćinstva čuvala stada koza, tako da je kozje dlake bilo na pretek.

„Posle rata Tito je zabranio da se čuvaju koze. Ljudi su ih maltene preko noći morali da unište i većina mutavdžijskih radnji je tada zatvorena“, priseća se Djordjević.

Preostale mutavdžijske radnje, dodao je Djordjević i dalje su dobro radile jer su proizvodi istkani od kozjih dlaka i dalje bili traženi.

On je, kaže, zahvaljujući mutavdžijskom zanatu izgradio kuću u Koprivnici i u Gadžinom Hanu, i iškolovao ćerku i sina.

„Bilo je i posla i para. Tkali smo, pričali, pevali. Nije tačno da mutavdžije moraju da budu „mutave“ dok rade da im dlake ne bi ulazile u usta“, izjavio je Djordjević.

Kako je istakao Djordjević, mutavdžije su imale puno mušterija sve do 60-tih godina prošlog veka.

„Sela su tada počela da se prazne. Ljudi više nisu hteli da se bave stočarstvom i poljoprivredom. Retko kome su još bili potrebni bisazi ili pokrovi za stoku“, rekao je Djordjević.

Čak i onda kada su sve njegove kolege odustale od mutavdžijskog posla, Djordjević to nije želeo da učini. Sve do sada.

„Borio sam se nekako svih ovih godina i sad je kraj. Razboj neću da rasturam, neka stoji. Neka podseća kako sam radio, kada me jednog dana više ne bude bilo“, kazao je Djordjević.

U Koprivnici, dodao je Djordjević, kao i u okolnim selima na obroncima Suve planine nema više ni jedne sačuvane mutavdžijske radnje.

„Nema razboja, ali nema ni ljudi. Ostalo u Koprivnici nas tridesetak“, rekao je Djordjević.

(Beta)

Ostavite komentar

Ostavite komentar