Bol u leđima i operacija

Naučnici širom sveta u večitoj su dilemi da li je za određenu bolest ili tegobu bolja operacija ili terapija. Nova studija iz SAD-a proučavala je osobe koje imaju probleme sa kičmom i, prema rezultatima oporavka, izjednačila fizikalnu terapiju i operaciju kičme, uz napomenu da je fizikalna terapija manje rizična od operacije.

Foto: Mariolh/Pixabay.com

Foto: Mariolh/Pixabay.com

Od 50% rizičnih operacija ili operacija opasnih po život, čak 15% do 20% ima neželjeni ishod.

Rizici fizikalne terapije znatno su manji, ali je zato teže uočiti da li je pacijentu trajno otklonjen problem ili postoji rizik od povratka bolesti.

Američka akademija ortopedskih hirurga uzela je kao primer degeneraciju i habanje kičmenog stuba (često zbog hroničnog artritisa), koja može suziti prostor koji okružuje kičmeni stub isušivanjem kičmenih diskova i pritiskajući nerve – tzv. lumbalnu kičmenu stenozu. Ova tegoba najčešća je kod pacijenata od 60 i više godina, a praćena je jakim bolom, ukočenošću ili slabošću u donjem delu leđa, kukova i nogu.

Tretmanima poput antiiflamatorne i fizikalne terapije moguće je pružiti značajan stepen ublažavanja bola i obnavljanja mobilnosti donjeg dela tela.

Hirurška intervencija podrazumeva dekompresiju, uklanjanje delova kostiju i ligamenata koji pritiskaju nerve. Postoji i opcija kičmene fuzije, ponekad zajedno sa dekompresijom.

Entoni Delito, vodeći autor studije, navodi da na prvi pogled hirurgija izgleda skuplje od fizikalne terapije, ali su u mnogim slučajevima troškovi pacijenata na fizikalnoj terapiji veći.

Da bi se procenile prednosti i mane svakog tretmana, istraživači su se fokusirali na 170 pacijenata u kasnim šezdesetim godinama sa istim oštećenjem kičmenog stuba i stepenom bola (7 na skali od 1 do 10).

Polovina pacijenata odlučila se za hiruršku intervenciju (dekompresijom). Druga polovina bila je na fizikalnoj terapiji dva puta nedeljno u periodu od šest nedelja. Pacijenti su mogli da se prebace na operaciju po želji i na kraju je polovina pacijenata to i učinila.

Procene mobilnosti pacijenata posle oba tretmana sprovedene su tri puta: posle 10 nedelja, posle šest meseci i posle godinu dana. Treba naglasiti da su neke fizikalne terapije trajale i dve godine.

Rezultati

U pogledu ublažavanja bola i funkcije kičme, nije bilo dugoročnih razlika između operacije i fizikalne terapije. Treba, takođe, uzeti u obzir da nisu svi pacijenti imali značajan stepen poboljšanja, ali su, generalno gledano, poboljšanja bila vidljiva već nakon 10 nedelja. Sve bolje stanje nastajalo je i u naredna četiri meseca i nakon dve godine, podjednako za obe grupe pacijenata.

Kao razlog većeg broja pacijenata koji se odlučuju za operaciju, navodi se rizik od odlaganja operacije i mogućnost trajnog oštećenja nerava. Kada je oštećenje kičme blažeg oblika, i fizikalna terapija je odgovarajuća i bezbedna opcija za pacijenta, navodi se na kraju studije.

Pa ipak, u studiju je bio uključen mali broj ispitanika, a period od dve godine praćenja relativno je kratak, pa se postavlja pitanje šta je bilo posle…

Ostavite komentar

Ostavite komentar