Atelje 212 – duh jedinstva i zavodljivog šarma

Atelje 212 je za mene kao vazdušna banja. U njemu dišem punim plućima, u njemu su prijatelji sa kojima delim i lepo i ružno, u njemu je publika koja me uzdiže i greje. Moja sigurna kuća…

Foto: Beta

Foto: Beta

Ovako glumica Gorica Popović doživljava svoje matično pozorište Atelje 212, teatarsku kuću koja uveliko priprema obeležavanje jubileja: 60 godina trajanja. Tim povodom Milena Marković napisala je komad „Deca radosti”, čija premijera će u režiji Snežane Trišić biti izvedena na sceni „Mira Trailović” u subotu uveče, 12. novembra, u 20 časova na dan kada je davne 1956. godine Atelje 212 i započeo svoj život. Biće tu i druga slavljenička iznenađenja.

Sve je krenulo, pamte hroničari, u jesen 1956. godine premijernim koncertnim izvođenjem Geteovog „Fausta” u režiji Mire Trailović, u kojem su igrali Marija Crnobori, Mata Milošević, Viktor Starčić i Ljubiša Jovanović, u maloj sali stare zgrade „Borbe”, u kojoj je bilo samo 212 stolica u gledalištu. U traganju za pogodnim prostorom u kome bi realizovali svoju ideju otkrili su čitaonicu novinske kuće „Borba”, a Borislav Mihajlović Mihiz nazvao je novo pozorište: Atelje 212.

– Atelje 212 je rođen više kao pokret, projekat, a ne kao institucija sa željom da se stvori prostor koji bi bio kuća za sve glumce. Ideja nastanka Ateljea 212 kao slobodnog prostora igre koji povezuje slične ideje ponovo postaje aktuelna. Te tačke okupljanja oko zajedničkog projekta zapravo traju do danas – kaže Gordana Goncić višegodišnji dramaturg Ateljea 212 koja je nedavno imenovana za v. d. direktora Kulturnog centra Beograda.

Atelje 212 je bilo prvo pozorište u istočnoj Evropi koje je igralo „Čekajući Godoa”, Semjuela Beketa, te 1956. godine. Usledio je niz drugih avangardnih drama i autora: Sartr, Fokner, Jonesko, Kami, Pinter, Adamov, Ruževič, Džojs, Žari…. Popularni ateljeovci otkrivali su i nove domaće pisce i igrali komade Brane Crnčevića, Aleksandra Popovića, Dušana Kovačevića…

Putujući jednom prilikom sa Jovanom Ćirilovim u Novi Sad, priseća se Gordana Goncić, on je u dve reči opisao šta je esencija Ateljea 212: „Uvek novo”. Kopajući po pozorišnoj arhivi Goncićka je pronašla i reči Marije Crnobori: „Uvek drugačije”.

– Prve predstave Ateljea 212 imale su jako mali broj izvođenja, neke su čak igrane samo tri ili četiri puta. Danas se to ne dozvoljava, na razne načine se dovodi publika na predstave i život im se produžava. Ateljeovci nisu pristajali na takav pritisak, jednostavno su tragali za novim izrazom, a onda su im se desili „Čekajući Godoa”, „Ko se boji Virdžinije Vulf”, „Kralj Ibi”, „Radovan Treći”, predstave koje ne možemo da izbegnemo kada je ovo pozorište u pitanju. Slobodan Boba Selenić jednom je rekao da kada pitate šta je Atelje 212, obično se misli da je to pozorište gde se igra komedija i to domaća. To je upravo zbog „Ibija” i „Radovana”, predstava koje su pružale mogućnost za igru i improvizaciju – kaže Goncićka. A onda dodaje:

– Bez obzira na razne okolnosti, Atelje 212 nikada nije izgubio ljubav publike. U pozorištu i dalje postoje samo dve garderobe, muška i ženska, upravo zbog glumačkog jedinstva. U tim garderobama su i studenti glume i najveće zvezde ravnopravni. Nijedan glumac, od najvećih poput Petra Kralja, Đuze Stojiljkovića, Taška Načića, nikada nije imao odnos prema mladom glumcu kao prema nekome ko je ispod njega.

Atelje 212 je do danas zadržao taj duh jedinstva i zavodljivog šarma. Stariji Beograđani sigurno ga pamte i kao kuću u kojoj se na scenu nikada nije iznosilo cveće. To pravilo zadržalo se do danas – da se niko ne bi izdvajao. Cveće se posle predstave nosi u garderobe, izvan očiju javnosti. Popularni Atelje 212 nema ni dan pozorišta kada se dele nagrade, jer su članovi ansambla ostali verni ideji da ne žele da budu institucija koja deli priznanja. Godišnjih nagrada, istina, bilo je samo u kratkom vremenskom periodu, u vreme kada je Kokan Mladenović bio njegov direktor, a uveo je nagrade da stimuliše najvrednije članove. U pauzi između dva čina godinama unazad se u foajeu Ateljea 212 širio miris kafe „začinjen” iz prikrajka zvukom pijanina. Kafa je služena besplatno za vernu publiku, a živi zvuk klavira doprinosio je prisnijoj pozorišnoj atmosferi. Branimir Brstina, aktuelni direktor, kako saznajemo, želi da vrati ovaj princip Ateljea 212.

Prisnoj atmosferi na predstavama u Ateljeu 212, zapravo, doprinosi i blizina bine i gledališta.

– Naša scena je u neposrednoj blizini publike. Bina je široka i bliska gledaocu, kao ta prvobitna čitaonica u kojoj je rođen Atelje 212. Zapravo nema distancu, a to je i jedan od razloga zašto je nastao taj novi osobeni stil glume koji neguje naša pozorišna kuća, a čini ga prirodnost, opuštenost, komika, zabava, šala na sceni bez obzira koliko te improvizacije u određenom trenutku prorade u kontaktu sa publikom – objašnjava Gordana Goncić.

Zajednički duh, druženje, jedinstvo, osećaj pripadanja porodici Ateljea 212 osećao se i izvan scene, u popularnom bifeu gde su rođena bliska prijateljstva između Danila Bate Stojkovića, Dragana Nikolića, Jelisavete Seke Sablić, odnosno Milutina Butkovića, Taška Načića, Baje Bačića. Tu je i poznato novosadsko jezgro, a činili su ga Mira Banjac, Renata Ulmanski i Đorđe Jelisić… To jedinstvo prenosilo se i prenosi sa generacije na generaciju, nerazdvojni drugovi su bili Nenad Jezdić i Rastko Lupulović, zatim Bojan Žirović i Nebojša Ilić… Danas se velika grupa mladih glumaca okuplja oko Gorice Popović, big mame – kako je zovu njene kolege.

(Borka Golubović-Trebješanin, Politika)

Ostavite komentar

Ostavite komentar